Nekada je najbolje zaboraviti neke stvari
Samo buđenje mi je teško palo. Kada sam otvorila oči ugledala sam jarku svetlost i mutne obrise koji su neprekidno prolazili pored mene. Sve je bilo na neki način tako ubrzano i jedva primetljivo. Jednostavno nisam mogla da raspoznam neke stvari, zapravo, što je bilo najčudnije, nisam znala za sebe. Da, tako se mogao opisati taj neki osećaj neznanja i mrtvila. Nakon nekoliko minuta, možda i dobrih sat vremena, tada nisam mogla baš dobro da rasaznam vreme jer sam bila poprilično dezorijentisana, uspela sam čistije da razmotrim neke objekte. Sva ta čudna oprema, pištanje koje je verovatno merilo brzinu mog srca, i još mnogo toga što nisam znala šta je u pitanju. Osetila sam jezu kada god bih pogledala u sve te čudne aparate. Ubrzo sam ugledala čoveka u zelenom. Doktor, prostrujala mi je prva razumna misao u glavi. Čovek koji pomaže ljudima u prevenciji od zaraznih bolesti i u lečenju istih. Ali zašto sam ja uopšte u bolnici? Iskreno, nemam predstavu. Pokušala sam da se setim, ali sam mogla videti samo prazninu u glavi. Kako je to uopšte moguće? Osećala sam se zbunjeno. Ništa mi nije bilo jasno u tom trenutku. Kako to da mogu racionalno da razmišljam, a da se ne sećam ničega?
Doktori (koji su se okupili oko mog kreveta, što me je na jako smešan način podsećalo na kidnapovanje od strane vanzemaljaca) su nešto mrmljali što nisam mogla da ukapiram. Pogledala sam ih polako, a onda su počeli pregledi. Izmučili su me, blago da se izrazim. A na kraju su promrmljali da sve izgleda uredu i da mi treba prepisati terapiju i da je ''devojka'' spremna da ide kući.
Kući? Gde je to?, pomislih. Jeste sve to delovalo smešno tada, ali da ste u mojoj koži ne bi razmišlali o komediji ni u jednom trenutku. Opet sam videla prazninu poput prazne ploče iz koje nisam mogla ništa da izvučem. Pogledala sam ih zbunjeno po ko zna koji već put. Onda je ušla jedna uplakana žena koja je imala predivnu malu vilenjačku facu i velike oči boje ćilibara sa nakupljenim suzama u njima koje su gledale u mene tako žalosno. Nos joj je bio prćast, a rastom je bila mala. Duga braon-proseda pomalo čupava kosa joj je predivno mirisala i bila zavezana u veliku punđu. Osetila sam kako me je zagrlila. Sve je to bilo pedivno i pomalo tužno ali, ženo, ko si ti?, vrzmalo mi se u glavi čitavo vreme. Žena se odmakla i pogledala me je, trepnula sam nekoliko puta i nisam htela da ispadnem glupa, ali ipak su mi se oči skupile. Tek sam tada ugledala kako je bila obučena na neki pomalo ''kučkasti'' način. Pored većih štikala, ipak je delovala malo što me je teralo da se nasmejem, ali sam shvatila da to i ne bi bilo baš fino. Pomazila me je po licu mrmljajući neke reči koje i dalje nisam mogla baš najbolje da razumem. Kao da je u pitanju bila poema.
''Ko si ti?'', upitah najzad gledajući je ravno u oči. Njene oči su se zacrvenele i raširile.
''Kako ko sam ja?'', upita žena koja se naglo odmakla kao da ju je pecnuo elektricitet znajući da nešto nije u redu.
''P-p-a ja sam tvoja majka...'', reče ona zbunjeno mucajući, a potom ustade i odjuri brzinom metka iz sobe.
Koji joj je...?, upitah se udišući neodoljiv miris parfema u svoja pluća koji je u sebi imao neku aromu cimeta. Opet su ušli doktori gledajući me zabrinuto.
''Dete, da li možeš da nas razumeš?'', upita jedan.
''Da...'', rastegnuh polako ga gledajući. Naravno da sam mogla da ga razumem. Šta sam ja? Retardinjos?
''Da li se ti sećaš ičega pre ovoga, mislim, pre nego što si otvorila oči?'', upita pažljivo gledajući me. Ono što sam prvo zapazila kod njega, jesu velike sive oči koje su mi davale neprijatnost.
Odmahnula sam glavom pokušavajući da izvučem nešto iz te misteriozne crne ploče u mislima.
''Do sada bi ona trebala da se seća svega. Ali i ovakve stvari se dešavaju. Rekao sam Vam na početku da se može desiti i amnezija. Devojka je ipak pretrpela veliku povredu glave. Amnezija se ne leči lako, ali uz trud i pravilnu terapiju može doći i do potpunog oporavka...'', pričao je doktor mojoj ''majki'' koja je delovala naizgled šokirano. I dalje nisam shvatala neke stvari, sve je bilo tako zbunjujuće i u nekim preskocima. Odjednom mi se prispavalo. Odlučila sam bar na kratko da odmorim oči od svega.
Probudila sam se u istom krevetu. Bila je noć. Osećala sam blagu mučninu i bol u glavi. Da bih se rešila tog osećaja, pokušala sam da skrenem misli pa sam pogledala kroz prozor sa desne strane gde sam mogla ugledati sjajne zvezde i tragove mlečnog puta koji je bio veoma izražen te noći. Toliko sam dugo gledala u zvezde da mi nikako nije mogla umaknuti zvezda padalica koja je za sobom ostavljala narandžasto-skerletni trag koji je za njom tako brzo nestajao. Ispod prozora je bila fotelja na kojoj je dremao neko... Nisam mogla rasaznati ko, ali u pitanju je bio momak. Na svetlosti blage narandžaste lampe pomešane sa srebrnom mesečinom primetila sam da je imao tamno-smeđu kosu. Nije bio nešto visok, njegove oči su bile sklopljene, a ruke prekrštene. Preko sebe je imao ćebence. Pokušala sam da ustanem, ali mi se u istom trenutku zamantalo u glavi, i osetila sam bol u desnoj podlaktici.
''Prokleta infuzija.'', promrmljah tiho dodavajući još neke psovke koje sam znala od negde, ali nisam tačno mogla da se setim. Sva ova stvar sa tom 'amnezijom' ili šta je već me je zbunjivala. Znala sam šta je amnezija. Gubitak pamćenja. Ali zar ne bih trebala da se sećam svega ovoga, mislim svih pojmova? Ne mogu se setiti događaja i osoba. Sranje. I dalje sam bespomoćno pokušavala da izvučem neke stvari iz crne ploče, ali ništa. Činilo mi se da je prošlo deset minuta kada sam poslednji put pogledala na sat na kojem je bilo 03:35 ujutru. Ali sada je bilo 04:50
Primetila sam da mi je pojam o vremenu totalno poremećen. Ni sama nisam znala kako još uvek mogu ovako čisto da razmišljam. Opet sam se okrenula i ugledala momka kako stoji pored mene. Delovao je pomalo jezivo. Poput nekog ubice. Ispustila sam blagi krik, a monitor je počeo da pišti. Brzo je uzeo tu stvar sa mog kažiprsta i stavio na svoj. Monitor se utihnuo. Pogledala sam ga zbunjeno.
''Tortice moja...'', promrmljao je. Tortica? TORTICA?! Molim?
Malo sam se udaljila od njega kada je krenuo da me poljubi. Poljubio me je samo u obraz. Nasmešio se otkrivajući svoje predivne zube. Njegove smeđe oči su sijale na blagoj svetlosti. Delovao je tako manijakalno. Njegovo lice je polako postajalo mutnije, a oči su počele da se mešaju u različitim bojama od kestenjaste do ljubičaste. Brzo sam zatvorila oči, a onda ih ponovo otvorila. Ovog puta bilo je pola devet ujutru. Bila sam zadivljena. Umislila sam da mogu da kontrolišem vreme! Opet sam zatvorila oči i otvorila ih. Dva popodne. Doktori su opet bili oko mene, još više zabrinuti, a to me je još više zabavljalo. Počela sam da se smejem jako. Tek onda sam primetila nešto čudno. Jedan je držao nešto u ruci. Nož? Podigao ga je i zabio u moj stomak. Vrisnula sam. Sve boje koje sam videla su se izmešale. Sve je postalo tako mutno. Znate onaj osećaj da se vozite na roler kosteru? Takav osećaj sam ja imala. Kao da ću da udarim glavom u kameni zid, a u stvari sam ulazila u sve mračniji tunel ispunjen bojama koje su se mešale i izbijale iz nepoznatih pukotina kojima nisam mogla da prepoznam početak ni kraj... I činilo mi se da je to trajalo tako danima, iz kruga u krug. Bila sam izgubljena kao u nedođiji.
4 NEDELJE KASNIJE
''Jesi li sigurna da možeš da hodaš?'', upitala me je mama zabrinutim glasom gledajući me sa ponosom kako uspravno stojim na nogama bez ikakvih problema. ''Zašto ne bih?'', odgovorih upitno smešeći se. Polako sam se po prvi put bez ičije pomoći približila pisaćem stolu u svojoj divno preuređenoj sobi sa oker prebojanim zidovima. Dotakla sam sliku na kojoj sam bila očigledno ja. Za ove tri nedelje koliko sam bila kući u krevetu, nisam uspela da izvučem ni jedan deo svog sećanja, ma koliko god se trudila! Pila sam terapiju koju su mi doktori dali i išla na kontrolne preglede. Nikada nisam saznala šta mi se dogodilo one noći kada su se 'sve boje izmešale'. Verovatno zato što nisu hteli da brinem. Doktori su bili prezadovoljni mojim oporavkom, jedini problem je bila amnezija. Spomenuli su da je u pitanju nekakva retrogradna amnezija Samo su napomenuli da će se pamćenje vratiti vremenom čak i uz pomoću hipnoze. Na pomen 'hipnoza' obuhvatila me je jeza. Znala sam da nešto nije u redu sa tim. Videla sam koliko neprirodno izgledam na slici. Gotovo nisam prepoznala sebe. Bila sam sa nekim drugaricama. Delovala sam tako veštački sa puno šminke na svom licu kao neki klovn. Mrzim klovnove. Ne znam zašto, ali sam ih se bojala. U tom trenutku od pomisli na klovnove me je zabolela glava, tako jako da nisam mogla da izdržim. Imala sam osećaj kao da me neko udara.
''Hej! Ne... Ne!'' povikao je nepoznati glas od koga mi se naježila koža.
Trgla sam se. Glava me nije bolela. Prokleta imaginacija! Pogledala sam. Mama je delovala tako mirno. Srećna. Zagrlila me je jednom rukom. Pogledala sam u ogledalo sa desne strane i videla svoj bledi odraz lica. Shvatila sam koliko sam u stvari lepa bez sve te šminke. Sada su moje krupne braon oči dolazile do izražaja, a tamno braon kosa talasasto uvijena pri kraju je delovala tako prirodno. Slika koja mi je bila u ruce je sledećeg trenutka bila izgužvana u okruglu lopticu koju sam lagano ubacila u kantu. Mama me je pogledala upitno. odmahnula sam glavom. ''Ovo definitivno nisam ja.'', rekoh gledajući je pravo u oči koje su bile kao moje.
''Ali ti si obožavala tu sliku...'', izustila je nakon nekoliko trenutaka gledajući me pomalo uplašeno i sažaljivo. Razmišljala sam šta da kažem, a onda rekoh odlučno: ''To više nisam ja... Bar dok se ne setim ko sam bila... Za sada, ovo sam ja.''
Posle nekoliko sati preturanja stvari po sobi imala sam osećaj da to uopšte nije ličilo na mene. Ko sam zapravo ja? Ko sam bila? Nisam mogla da uđem ni u profil na fejsbuku. Ono što sam mogla da vidim jesu bile slike sa provoda, EXIT festivala, BEER festa i još mnogo toga. Dobro! Zatvorila sam lap-top naglo. Ne želim više ništa da znam o sebi, inače ću da dobije moždani udar. Ovo je bilo zaista previše za mene. Dograbila sam svoj telefon sa poda koji je zvonio. ''Halo.'', rekoh polako. ''Eee... Helenče moje... Šta radiš? Kako si?'', upita ona dosadni ženski glas koji me je zvao odprilike svaki drugi dan. Mislim da je to bila Ana. Plavokosa devojka sa facom poput Merlin Monro. Dolazila mi je u posetu jednom i plakala je kao da sam umrla. ''Ništa, raspremam malo sobu i tako... A ti?'', odgovorih opušteno uzvraćajući pitanje.
''Vau, to bi bilo nešto novo... Helena, probudi se, molim te, ti nikada ne spremaš sobu.''
''Šta mi fali? Samo želim da pobacam neke stvari...''
''Mani se toga...To ne liči na tebe... Ja znam šta se tebi dogodilo i...''
''Prestani da sereš, molim te'', prekinuh razgovor ljutito bacajući telefon.
Uh! Kako me sve to nervira! Ljudi, pustite me na miru bar na minut. Od kako sam ''došla k sebi'' i izašla iz bolnice, niko neće da me ostavi bar na sekund na samo!
Ustala sam ljutito i pokupila džak za smeće sa poda i vukla ga sa sobom do prvog sprata niz stepenice. Izašla sam iz kuće i bacila ga u obližnji kontenjer preko puta ulice.
''Helena!'', povika još jedan u nizu nepoznati glas. Okrenuh se mahinalno. upitno odmahnuh glavom u stilu 'ko si ti?'. Bila je to starija žena, gospodski obučena i naizgled vrlo znatiželjna. ''Ja sam, tvoja komšinica Dana.'', reče ona zagrlivši me. Nemam pojma ko si ti, pomislih po stoti put. Pogledala sam je još jednom zbunjeno i brzo utrčala u kuću. Primetila sam da nam je kuća uređena dobrostojeći. Međutim sledeći prizor koji sam ugledala je porušio predhodnu misao. Videla sam mamu kako sedi na fotelji držeći se za glavu ispred nje je bilo mnogo otvorenih pisama, verovatno računi za plaćanje. Brzo sam prišla i sela pored nje zagrlivši je jednom rukom. ''Dugovi?'', upitah zabrinuto gledajući joj u crvenkaste oči. Klimnula je glavom bez reči. Čula sam blagi jecaj i zagrlila je. ''Mama, a gde tata radi?'', upitala sam, setivši se da je mama skoro ostala bez posla, a za ove četiri nedelje ni jednom nije pomenula mog oca. Trebalo joj je nekoliko trenutaka da dođe k sebi, a onda je obrisala suze i progovorila: ''Tvoj otac je preminuo pre godinu i po dana. A tvoj brat koji nam je pomalo pomagao je trenutno u zatvoru zato što je počinio nekoliko prekršaja i nije imao para da plati...''
Pogledala sam je šokirano i pogledala sve oko sebe. Sve je bilo tako dobrostojeći uređeno. ''Nekada smo dobro živeli...'', dodade mama tiho.
''Da pogađam. Pre nesreće sam trošila dosta novca?'', upitah pažljivo. Mama je samo klimnula glavom. bila sam ljuta na sebe, kako sam mogla to da uradim? Zašto mi ovdašnja pamet nije bila tada? zašto sam to radila? Čemu smisao svega ovoga?
Narednih nekoliko sati, mama i ja smo razgovarale o životu i o mnogo stvari koje se nisam mogla setiti. Saznala sam da sam imala dve prijateljice od kojih se nisam razdvajala i da smo skoro svako veče izlazile, ludovale, trošile novac i da je moj veliki brat morao da se zadužuje zbog toga. Onda, jedne julske večeri nakon žurke me je udario auto. Slučaj su prijavili nepoznati ljudi koji su naišli na mene koja sam onesvešćeno ležala na sred ulice. Bilo je tako traumatično slušati sve to, ali potrudila sam se da ostanem izdržljiva. Imala sam osećaj kao da mama hoće da prebaci krivicu na mene, što je i radila. Verovatno i jesam bila kriva. Ali to je bilo nekad, a sada je sad. Vreme je za promene. Potrudiću se da pomognem svojoj majci. Moje dugotrajne zabrinute misli prekinulo je zvono na vratima. Potrčala sam da vidim ko je. Otvorila sam vrata polako uz škripu. Poznato lice. već sam ga videla negde. Da, pre četiri nedelje.
''Tortice moja!'', povikao je on zagrlivši me polako. Nešto je bilo jezivo u njegovom izbečenom manijakalnom pogledu. Taj miris, bio je miris jeze kog nisam mogla da se otarasim.
Probudila sam se u istom krevetu. Bila je noć. Osećala sam blagu mučninu i bol u glavi. Da bih se rešila tog osećaja, pokušala sam da skrenem misli pa sam pogledala kroz prozor sa desne strane gde sam mogla ugledati sjajne zvezde i tragove mlečnog puta koji je bio veoma izražen te noći. Toliko sam dugo gledala u zvezde da mi nikako nije mogla umaknuti zvezda padalica koja je za sobom ostavljala narandžasto-skerletni trag koji je za njom tako brzo nestajao. Ispod prozora je bila fotelja na kojoj je dremao neko... Nisam mogla rasaznati ko, ali u pitanju je bio momak. Na svetlosti blage narandžaste lampe pomešane sa srebrnom mesečinom primetila sam da je imao tamno-smeđu kosu. Nije bio nešto visok, njegove oči su bile sklopljene, a ruke prekrštene. Preko sebe je imao ćebence. Pokušala sam da ustanem, ali mi se u istom trenutku zamantalo u glavi, i osetila sam bol u desnoj podlaktici.
''Prokleta infuzija.'', promrmljah tiho dodavajući još neke psovke koje sam znala od negde, ali nisam tačno mogla da se setim. Sva ova stvar sa tom 'amnezijom' ili šta je već me je zbunjivala. Znala sam šta je amnezija. Gubitak pamćenja. Ali zar ne bih trebala da se sećam svega ovoga, mislim svih pojmova? Ne mogu se setiti događaja i osoba. Sranje. I dalje sam bespomoćno pokušavala da izvučem neke stvari iz crne ploče, ali ništa. Činilo mi se da je prošlo deset minuta kada sam poslednji put pogledala na sat na kojem je bilo 03:35 ujutru. Ali sada je bilo 04:50
Primetila sam da mi je pojam o vremenu totalno poremećen. Ni sama nisam znala kako još uvek mogu ovako čisto da razmišljam. Opet sam se okrenula i ugledala momka kako stoji pored mene. Delovao je pomalo jezivo. Poput nekog ubice. Ispustila sam blagi krik, a monitor je počeo da pišti. Brzo je uzeo tu stvar sa mog kažiprsta i stavio na svoj. Monitor se utihnuo. Pogledala sam ga zbunjeno.
''Tortice moja...'', promrmljao je. Tortica? TORTICA?! Molim?
Malo sam se udaljila od njega kada je krenuo da me poljubi. Poljubio me je samo u obraz. Nasmešio se otkrivajući svoje predivne zube. Njegove smeđe oči su sijale na blagoj svetlosti. Delovao je tako manijakalno. Njegovo lice je polako postajalo mutnije, a oči su počele da se mešaju u različitim bojama od kestenjaste do ljubičaste. Brzo sam zatvorila oči, a onda ih ponovo otvorila. Ovog puta bilo je pola devet ujutru. Bila sam zadivljena. Umislila sam da mogu da kontrolišem vreme! Opet sam zatvorila oči i otvorila ih. Dva popodne. Doktori su opet bili oko mene, još više zabrinuti, a to me je još više zabavljalo. Počela sam da se smejem jako. Tek onda sam primetila nešto čudno. Jedan je držao nešto u ruci. Nož? Podigao ga je i zabio u moj stomak. Vrisnula sam. Sve boje koje sam videla su se izmešale. Sve je postalo tako mutno. Znate onaj osećaj da se vozite na roler kosteru? Takav osećaj sam ja imala. Kao da ću da udarim glavom u kameni zid, a u stvari sam ulazila u sve mračniji tunel ispunjen bojama koje su se mešale i izbijale iz nepoznatih pukotina kojima nisam mogla da prepoznam početak ni kraj... I činilo mi se da je to trajalo tako danima, iz kruga u krug. Bila sam izgubljena kao u nedođiji.
4 NEDELJE KASNIJE
''Jesi li sigurna da možeš da hodaš?'', upitala me je mama zabrinutim glasom gledajući me sa ponosom kako uspravno stojim na nogama bez ikakvih problema. ''Zašto ne bih?'', odgovorih upitno smešeći se. Polako sam se po prvi put bez ičije pomoći približila pisaćem stolu u svojoj divno preuređenoj sobi sa oker prebojanim zidovima. Dotakla sam sliku na kojoj sam bila očigledno ja. Za ove tri nedelje koliko sam bila kući u krevetu, nisam uspela da izvučem ni jedan deo svog sećanja, ma koliko god se trudila! Pila sam terapiju koju su mi doktori dali i išla na kontrolne preglede. Nikada nisam saznala šta mi se dogodilo one noći kada su se 'sve boje izmešale'. Verovatno zato što nisu hteli da brinem. Doktori su bili prezadovoljni mojim oporavkom, jedini problem je bila amnezija. Spomenuli su da je u pitanju nekakva retrogradna amnezija Samo su napomenuli da će se pamćenje vratiti vremenom čak i uz pomoću hipnoze. Na pomen 'hipnoza' obuhvatila me je jeza. Znala sam da nešto nije u redu sa tim. Videla sam koliko neprirodno izgledam na slici. Gotovo nisam prepoznala sebe. Bila sam sa nekim drugaricama. Delovala sam tako veštački sa puno šminke na svom licu kao neki klovn. Mrzim klovnove. Ne znam zašto, ali sam ih se bojala. U tom trenutku od pomisli na klovnove me je zabolela glava, tako jako da nisam mogla da izdržim. Imala sam osećaj kao da me neko udara.
''Hej! Ne... Ne!'' povikao je nepoznati glas od koga mi se naježila koža.
Trgla sam se. Glava me nije bolela. Prokleta imaginacija! Pogledala sam. Mama je delovala tako mirno. Srećna. Zagrlila me je jednom rukom. Pogledala sam u ogledalo sa desne strane i videla svoj bledi odraz lica. Shvatila sam koliko sam u stvari lepa bez sve te šminke. Sada su moje krupne braon oči dolazile do izražaja, a tamno braon kosa talasasto uvijena pri kraju je delovala tako prirodno. Slika koja mi je bila u ruce je sledećeg trenutka bila izgužvana u okruglu lopticu koju sam lagano ubacila u kantu. Mama me je pogledala upitno. odmahnula sam glavom. ''Ovo definitivno nisam ja.'', rekoh gledajući je pravo u oči koje su bile kao moje.
''Ali ti si obožavala tu sliku...'', izustila je nakon nekoliko trenutaka gledajući me pomalo uplašeno i sažaljivo. Razmišljala sam šta da kažem, a onda rekoh odlučno: ''To više nisam ja... Bar dok se ne setim ko sam bila... Za sada, ovo sam ja.''
Posle nekoliko sati preturanja stvari po sobi imala sam osećaj da to uopšte nije ličilo na mene. Ko sam zapravo ja? Ko sam bila? Nisam mogla da uđem ni u profil na fejsbuku. Ono što sam mogla da vidim jesu bile slike sa provoda, EXIT festivala, BEER festa i još mnogo toga. Dobro! Zatvorila sam lap-top naglo. Ne želim više ništa da znam o sebi, inače ću da dobije moždani udar. Ovo je bilo zaista previše za mene. Dograbila sam svoj telefon sa poda koji je zvonio. ''Halo.'', rekoh polako. ''Eee... Helenče moje... Šta radiš? Kako si?'', upita ona dosadni ženski glas koji me je zvao odprilike svaki drugi dan. Mislim da je to bila Ana. Plavokosa devojka sa facom poput Merlin Monro. Dolazila mi je u posetu jednom i plakala je kao da sam umrla. ''Ništa, raspremam malo sobu i tako... A ti?'', odgovorih opušteno uzvraćajući pitanje.
''Vau, to bi bilo nešto novo... Helena, probudi se, molim te, ti nikada ne spremaš sobu.''
''Šta mi fali? Samo želim da pobacam neke stvari...''
''Mani se toga...To ne liči na tebe... Ja znam šta se tebi dogodilo i...''
''Prestani da sereš, molim te'', prekinuh razgovor ljutito bacajući telefon.
Uh! Kako me sve to nervira! Ljudi, pustite me na miru bar na minut. Od kako sam ''došla k sebi'' i izašla iz bolnice, niko neće da me ostavi bar na sekund na samo!
Ustala sam ljutito i pokupila džak za smeće sa poda i vukla ga sa sobom do prvog sprata niz stepenice. Izašla sam iz kuće i bacila ga u obližnji kontenjer preko puta ulice.
''Helena!'', povika još jedan u nizu nepoznati glas. Okrenuh se mahinalno. upitno odmahnuh glavom u stilu 'ko si ti?'. Bila je to starija žena, gospodski obučena i naizgled vrlo znatiželjna. ''Ja sam, tvoja komšinica Dana.'', reče ona zagrlivši me. Nemam pojma ko si ti, pomislih po stoti put. Pogledala sam je još jednom zbunjeno i brzo utrčala u kuću. Primetila sam da nam je kuća uređena dobrostojeći. Međutim sledeći prizor koji sam ugledala je porušio predhodnu misao. Videla sam mamu kako sedi na fotelji držeći se za glavu ispred nje je bilo mnogo otvorenih pisama, verovatno računi za plaćanje. Brzo sam prišla i sela pored nje zagrlivši je jednom rukom. ''Dugovi?'', upitah zabrinuto gledajući joj u crvenkaste oči. Klimnula je glavom bez reči. Čula sam blagi jecaj i zagrlila je. ''Mama, a gde tata radi?'', upitala sam, setivši se da je mama skoro ostala bez posla, a za ove četiri nedelje ni jednom nije pomenula mog oca. Trebalo joj je nekoliko trenutaka da dođe k sebi, a onda je obrisala suze i progovorila: ''Tvoj otac je preminuo pre godinu i po dana. A tvoj brat koji nam je pomalo pomagao je trenutno u zatvoru zato što je počinio nekoliko prekršaja i nije imao para da plati...''
Pogledala sam je šokirano i pogledala sve oko sebe. Sve je bilo tako dobrostojeći uređeno. ''Nekada smo dobro živeli...'', dodade mama tiho.
''Da pogađam. Pre nesreće sam trošila dosta novca?'', upitah pažljivo. Mama je samo klimnula glavom. bila sam ljuta na sebe, kako sam mogla to da uradim? Zašto mi ovdašnja pamet nije bila tada? zašto sam to radila? Čemu smisao svega ovoga?
Narednih nekoliko sati, mama i ja smo razgovarale o životu i o mnogo stvari koje se nisam mogla setiti. Saznala sam da sam imala dve prijateljice od kojih se nisam razdvajala i da smo skoro svako veče izlazile, ludovale, trošile novac i da je moj veliki brat morao da se zadužuje zbog toga. Onda, jedne julske večeri nakon žurke me je udario auto. Slučaj su prijavili nepoznati ljudi koji su naišli na mene koja sam onesvešćeno ležala na sred ulice. Bilo je tako traumatično slušati sve to, ali potrudila sam se da ostanem izdržljiva. Imala sam osećaj kao da mama hoće da prebaci krivicu na mene, što je i radila. Verovatno i jesam bila kriva. Ali to je bilo nekad, a sada je sad. Vreme je za promene. Potrudiću se da pomognem svojoj majci. Moje dugotrajne zabrinute misli prekinulo je zvono na vratima. Potrčala sam da vidim ko je. Otvorila sam vrata polako uz škripu. Poznato lice. već sam ga videla negde. Da, pre četiri nedelje.
''Tortice moja!'', povikao je on zagrlivši me polako. Nešto je bilo jezivo u njegovom izbečenom manijakalnom pogledu. Taj miris, bio je miris jeze kog nisam mogla da se otarasim.
Нема коментара:
Постави коментар