''Uđi...'', promrmljah zbunjeno gledajući momka koji me je zagrlio, a zatim se upitno odmakao u stilu 'zar me se ne sećaš?'. ''Žao mi je, ali ja se tebe ne sećam. Sećam se samo tvog obrisa iz bolnice čak si i tada delovao pomalo napadno.'', rekoh pomalo usporenim hladnim glasom dok je on gledao u mene sa neprekidnim smeškom na svom nimalo prijatnom licu.
''Usput'', dodadoh pružajući ruku samouvereno. ''Ja sam Helena''. Prihvatio je moju ruku i tiho se neozbiljno nasmejao. ''Znam ko si ti. Ali znam i da verovatno ne znaš ko sam ja. Ja sam Vuk. Tvoj momak, pa već... Skoro godinu dana.''
Pogledala sam ga zbunjeno i šokirano. On je lep momak, fizički, i sve to stoji, ali da mi je momak? Nisam mogla da verujem kao da mi je neko upravo izrekao tako savršenu laž. U tom trenutku molila sam Boga i sve sile da ne ispadne tako kako je on rekao. Vuk je ipak klimnuo glavom. Zamalo se nisam onesvestila. Vrtoglavica se polako probijala na površinu. I dalje je ispuštao tu neku negativnu energiju iz njega što mi nije nimalo prijalo. ''Gospodine lepi... Molim te pomeri se... I ja želim da vidim svoju drugaricu...''. Čula sam kako zavodljiv glas tihim i umerenim tonom govori iza njega. Pogledala sam u tu mini verziju Merlin Monro iza njega što me je pomalo nasmejalo. Odakle sam ja znala ko je Merlin Monro? Ovo je verovatno dobar znak. Pokušala sam da se setim još nečega. Sve poznate ličnosti i naučnici su mi se motali po glavi. Vau. Ali i dalje se nisam sećala ljudi koji su bili prisutni u mom životu kao i događaja koji su se desili pre buđenja. ''Zemlja zove Helenu... Juhu!'', povika zavodničkim glasom devojka po čijem sam glasu prepoznala da je Ana. Danas sam razgovarala sa njom preko telefona. ''Jebote, Merlin Monro.'', izustih na glas, a zatim prekrih usta refleksno. ''Pa... Slična si bila i pre nesreće...'', dodade Ana klimajući glavom u znaku odobrenja. Vuk ju je prostrelio pogledom na šta je ova ućutala. Polako smo ušli u dnevnu sobu. Na manjem stočiću koji se nalazio na sred sobe nisu bili papiri od računa. Mama ih je verovatno brzinski pokupila. Na podu bio je čupavi bež tepih, a u uglu je sijala blaga svetlost lampe. Veliki TV bio je na beloj komodi ispred nas, a iza je bila ogromna bež zavesa koja je prekrivala velike prozore. Sa desne strane su se nalazile velike police sa knjigama, koje ja verovatno pre buđenja nisam nikada ni čitala. ''Raskomotite se.'', rekoh tiho. Malo su me čudno pogledali. Posle svega, navikla sam se na čudne poglede, oni su deo života. Njih dvoje su seli na kožnu garnituru bele boje sa crnkastim detaljima. Mama se pojavila na vratima i mahnula je mojim ''drugarima'' na veoma kul način što me je na neki način zadivilo. Što bi se reklo u našem narodu ko te ne zna, skupo bi te platio. Zapravo znala sam je toliko dugo da skontam da je ona prema drugima uvek ispadala kul, a prema meni kao da me ne poznaje baš najbolje što me je na neki način živciralo.
''Šta se radi?'', upita ih ona smeškajući se. Kao da se u tom trenutku transformisala u adolescentkinju. Počela je da priča sa njima o nekim svakodnevnim stvarima i o tome kako bi meni dopustila ama' baš sve da uradim u životu na šta sam se okrenula buljeći u nju. ''Šta?'', upita, ''Kao da pre nisi pravila haos!'' A zatim se okrete ispuštajući gromoglasan smeh.
Zakolutala sam očima gledajući kako se Vuk i Ana smeju. Sela sam između njih. Videla sam da su oboje bili obučeni nekako dobrostojeći, odmah mi je bilo jasno kakvi su. Naravno, ne sudi knjizi po koricama, ali sam negde iz dubine crnila znala da su bogataši uvek bili FUJ. Verovatno je meni to pre nesreće prijalo, a sada mi je izazivalo blagu jezu u kostima. Stavila sam ruku na desno koleno i osetila Vukov hladni dodir, polako sam je izmakla gledajući ga pravo u braonkaste oči. Bio je mršave građe i delovao je pomalo slabašno. Ana nas je čitavo vreme gledala smešeći se. Međutim nešto u njenom osmehu nije bilo kako treba, kao da je tu bio neki tračak neiskrenosti. Njena kratka plava kosa (poput Merlin Monro) se previše isticala na njoj i sva je bila poput poznate glumice. Nežna, krhka, ženstvena, iskreno sam se nadala da ima tu neku jaku ličnost. Narednih sat vremena smo prelistavali TV i naišli na koji zanimljiv kanal. Oboje su komentarisali izgled poznatih ličnosti i pričali o tome čiji roditelji poznaju koju slavnu ličnost bolje od čega me je zaista zabolela glava. Zašto moraj uda se hvale na svakih deset minuta? Da li oni uopšte slušaju sebe? Onda su mi pričali o tome kako smo se provodili svako drugo veče na splavovima. Sve što sam saznala jeste da živimo u Beogradu i da je moj život bio veoma zanimljiv, bar po njihovoj priči. Mada meni nikako nije (trenutno) bilo zanimljivo opijanje, pričanje nebuloza koje niko ne razume, a pritom su njima smešne i još mnogo gluposti. Ani je ubrzo zazvonio telefon, javila se nežnim glasićem. Posmatrala sam kako se njeno slatkasto lice uozbiljilo, sada je imalo srcoliki oblik.
''Moram da idem...'', promrmljala je polako ustajući.
''Već?'', upitah praveći se dobrodušna dok me je ona gledala kao da ću da je pojedem.
''Zove me ćale... Moram da stignem na večeru, došli su neki 'ugledni' gosti'', slikovito je objasnila stavljajući telefon u džep. Ispratila sam Anu do hodnika i naslonila sam se na zid. Ana je mirisala poput jasmina. Zatim me je zagrlila i poljubila u obraz.
''Gledamo se ovih dana... I sam oda znaš, bolje bi ti bilo da se vratiš na staro.'', reče ona namignuvši mi, a ja osetih blagu jezu. To je više ličilo na pretnju nego na upozorenje. Kada je izašla ispustila sam izdah olakšanja. ''Jedva si čekala da ode? A pre ste se tako slatko 'družile'...'', prormlja Vuk gledajući me skupljenih očiju. Pogledala sam ga zbunjeno.
''Znaš šta Vuče? Da prekinemo ovu monotoniju. Družila sam se sa vama, nekada. Osoba koja sam bila mi se nikako ne sviđa. Ovo sam ja. Prava ja. A prema tebi ne osećam ništa. Vidi kako si...'', nisam ni stigla da završim kada je on zaskočio i poljubio me. Mogu vam reći da mi se poljubac i nije baš svideo, sve je jednostavno bilo tako brzo. Odmakla sam se polako. Ništa. Nisam osećala ni trunčicu osećanja prema njemu. Odmahnula sam glavom polako. ''na rođenju su trebali da ti daju ime Lisica, a ne vuk.'', rekla sam i otrčala u svoju sobu uz stepenice. Ovo nije bila jedna od onih srceparajućih scena kada devojka pada u krevet i plače. Ja sam samo stala pored prozora i pogledala u zvezde. Nekako mi je sve u tom trenutku teško palo, a sjaj zvezda me je smirivao. Nije mi bilo jasno ništa. Pola toga nisam shvatila. Te julske večeri sam se vraćala sa žurke i udario me je auto, ali ko je to uradio? Onda saznajem da sam navodno ja kriva za propast moje porodice i zato što je brat u zatvoru zbog običnih izlazaka? Valjda nisam toliko glupa da poverujem u sve to, mislim u taj deo da je sve propalo zbog mene. Ima tu još nečega što ne znam. Potrudiću se da dobijem odgovore. Od ovog trenutka. Brzo sam sišla niz stepenice i videla mamu kako sedi sa Vukom i ćaska o nekim glupostima, kao da je bila iznervirana. ''Zašto si otišla gore?'', upitala je ona polu-strogim glasom. ''Zašto sam otišla gore? Valjda imam pravo da odem u svoju sobu?'', rekla sam hladno gledajući je pravo u oči. Šta mi može? Čak je i ne poznajem i nemam osećaj kao da mi je majka. ''Ali to je ružan način...''
''Šta je ružan način?!'', upadoh ljutito, ''To što mi pola toga niste rekli? To što svaljuješ krivicu na mene? To što si dvolična osoba ili imaš poremećaj ličnosti? Što se odjednom pojavljuje ovaj 'duh' i govori mi da mi je dečko. Želim odgovore i to odmah!'', rekla sam zapovedno ljutitim glasom, mada je to više zvučalo kao da se derem. Mama je ustala i pogledala me, pomislila sam da će da me zagrli i da zaplače, a zapravo je podigla ruku i ošamarila me je tako jako da sam napravila nekoliko koraka unazad i mogla prebrojati sve zvezdice u vazduhu. uhvatila sam se za bolnu glavu i pokušala da se pridržim za okvir vrata zbog vrtoglavice ''Ne mogu da verujem... I ti sebe nazivaš majkom...'', rekla sam razočarano osetivši bol u grlu i u grudima, poput tuge. Otišla sam do hodnika i obula patike. Na sebi sam imala uske crne pantalone i belu majicu bez rukava. Istrčala sam ispred kuće i krenula da trčim u nepoznatom pravcu. Što dalje od svega, što dalje od svih groznih stvari. Iza sebe sam čula dovikivanje svog imena, ali me nije bilo briga. Osetila sam kako mi kosa viori na toplom septembarskom vetru i kako mi isti taj vetar udara u lice poput šamara koji sam večeras dobila. Čula sam kako neko trči iza mene, ali ova trka je bila moja. Ubrzo sam ugledala autobus koji staje i ušla u njega. Nije me zanimalo gde ide, samo sam htela da pobegnem odande. Videla sam kako Vuk ne stiže na autobus, već kao idiot čeka iza. Bilo mi je drago videti njegovo zmijsko lice koje kao da je krilo ljutnju.
Kažu da treba biti strpljiv kako bi se scenario našeg života napisao na najlepši mogući način, ne, mi pišemo scenario svog života i mi ćemo napisati ono što je najbolje za nas. Tri nedelje sam bila zakovana za krevet bez ikakvih informacija, sada, kada sam slobodna mogu donositi svoje odluke. Izašla sam na stanicu na kojoj je bilo najviše ljudi, tako reći, bila je gužva i to tolika da je malo falilo da ljudi počnu da se ljube. Istrčala sam iz autobusa pokušavajući da se snađem u toj prokletoj gužvi. Svugde je treštala muzika, a ja sam tako bila izgubljena i toliko me je bolela glava. Išla sam putem kojim je išla većina jer nisam znala gde da idem. Nedugo vremena je prošlo kada sam shvatila da sam došla u centar. Pitala sam se šta ću dalje? Možda bih prvo trebala da odem u neki klub. No, nisam imala novca. Tu su drugi, možda naiđe neki zgodan momak pa me časti pićem. Što da ne? Protresla sam kosu i ušla u najbliži klub koji je bio udaljen nekoliko minuta hodanja. Iz kluba je treštala klubska muzika koja se zarazno uvlačila u moj mozak. Osetila sam kako beat toliko udara da sam mogla osetiti otkucaje svog srca. Svetla su non-stop menjala boju što je bilo pomalo ubistveno za moj mozak i moj pogled. Počela sam da igram polako hvatajući korake. Izgleda da mi je plesanje išlo od ruke pošto su i momci i devojke klimali glavom kada su videli kako igram. A onda se nakon nekog vremena napravio krug u kome sam bila samo ja. Primetila sam kako ljudi imitiraju moje korake. Prijalo mi je biti u pažnji. Nasmešila sam se otkrivajući svoje blistavo ravne zube. Na trenutak sam zagrizla usnu. I prestala da igram, i navalila se za šank i dalje pomalo đuskajući delujući kao jeftina drolja. Jedan ćelavi momak me je pogledao i namignuo. Imao je nekako opasno izobličeno lice koje ga je činilo zgodnim, ali i nekako pakosnim. 'Bad boys' i nisu baš moja stvar, pomislih zagledavši se u jednu devojku koja je imala afro frizuru i delovala je tako prirodno i simpatično. 'Bad boy' momak mi je namignuo i rekao nešto šankeru. Istog trenutka šanker je nešto smućkao i napravio odličan martini roze boje i stavio maslinku u njega. Stavio ga je odmah ispred mene, nasmešila sam se, ali moja ruka nije ni stigla da dotakne piće kada se u tom trenutku pojavila druga ruka i obalila ga. Okrenula sam se i ugledala plavokoso-braon mladića koji je imao neverovatno-plave oči i prelepu plavkastu-braon bradu. Mirisao je neodoljivo i delovao je tako zabrinuto. Pogledala sam ga upitno. Približio se mom uhu i promrmljao nešto na nekom jeziku koji nisam baš najbolje razumela. ''Šta?'', upitah ga na engleskom jeziku. Rekao je da su nešto usuli u piće i da ne diram ništa. Nasmešila sam se, zahvalila i pokazala dva palca u znak odobrenja. Onda sam videla kako se 'bad boy' momak nešto dogovara sa drugim momcima oko njega. Plavokosi momak me je povukao sa sobom, spasivši me od napasnika. Tek kada sam sišla sa stolice sam shvatila koliko je zapravo visok. Uhvatio me je za ruke i igrali smo uz jednu jako zanimljivu melodiju koja te je prosto terala da se pokreneš. Brzo sam osetila umor i vrtoglavicu. Momak mi je namignuo i otišao negde. Odlučila sam da igram dok se ne vrati. Igrala sam narednih dvadeset minuta poput idiota shvativši da je on otišao. Šteta. Bio je sladak. Nastavila sam da igram, a onda je došla devojka sa afro frizurom i prišla igrajući pored mene. Pažljivo me je pogledala, a zatim je polako pogledala moje usne (Molila sam sve sile da ne uradi to što sam mislila da hoće) i primakla svoje usne mojima. Osetila sam njen poljubac, ali nisam osetila ništa. Udaljila sam se crveneći se shvativši da nas ljudi u klubu gledaju. To nisam ja. Brzo sam se probila kroz gomilu i izašla iz prepunog kluba u kojem je sad već treštala muzika svom snagom. Kada sam izašla ispred i dalje mi je zujala muzika u ušima. osetila sam miris kiše i shvatila da napolju pljušti i seva. Sranje. Šta ću sada da radim?, pomislila sam. Brzo sam izašla osećajući kako hladne kapljice kiše padaju po meni. Zašto moram da naletim na toliko budala u jednom danu? Zar ne mogu mirno da funkcionišem u dobrom okruženju? U tom trenutku, razbivši moje misli, nešto me je dotaklo po glavi. Trgla sam se. Pomislila sam da neko hoće da me kidnapuje. Okrenula sam se i ugledala njega - plavokosog momka. A preko sebe osetila jaknu koja je neodoljivo mirisala. Nisam mogla da verujem, ali moj zamišljeni scenario se ostvario. U dubini duše sam ga želela i on se pojavio. Neverovatno
''Hvala ti.'', promrmljala sam na srpskom jeziku. U tom trenutku sam, po njegovom čudnom pogledu, shvatila da nije razumeo ni reč. ''Hvala ti.'', ponovih na engleskom. Klimnuo je glavom. ''Idemo... tamo je moj auto...'', rekao je i stavio desnu ruku preko mene. Trčali smo brzo po kiši, a zatim prišli autu. Zanima ga sport, pomislila sam kada sam videla da ima sportsko auto. Otvorio je suvozačka vrata i rekao: ''Ulazi... okvasićeš se.'', to je bilo tako slatko da sam se sva naježila, a obrazi su mi se zarumeneli. Brzo sam ušla osetivši miris vanile u autu. On je ušao sa druge strane. I dalje sam čvrsto držala njegovu još toplu jaknu crne boje koja je bila tako neodoljiva. Pomerio je svoju kvasnu kosu u stranu. Upalio je auto. Krenuli smo. Čula sam da nešto pišti. Pogledala sam ga. Nasmešio se i uputio pogledom na pojas. ''Uh.'', promrmljala sam i odmah se zavezala. Nakon kratkog ćutanja, upitao je na svom pomalo slabo-razmuljivom engleskom jeziku: ''Gde ti je kuća?'',. ''Neću kući...'', rekla sam tiho što je delovalo pomalo zapovdno. Pogledao me je upitno. Odmahnula sam glavom zamišljeno gledajući kroz prozor na kome su bile nagomilane kapljice kiše koje su se presijavale na noćnom osvetljenju narandžaste boje. ''Ostavi me negde gde nema kiše...'', rekla sam pomalo zagonetno posmatrajući njegov bledkast ten. Nasmešio se. ''Šta?'', upitah. Nije odgovorio, samo se smeškao. Bilo je čudno gledati ga. Naši ljudi bi obično pričali kao navijeni, a on? On je samo ćutao i po njegovom pogledu sam ustanovila da je uživao. Posle nekoliko minuta vožnje smo stigli. Parkirao se na jedno mesto i rekao: ''Ideš kod mene.''
''Gde?'', upitala sam pomalo zabrinuto gledajući te plave oči koje su bile poput dubine najdubljeg mora. ''U hotel.'', rekao je. Obuhvatila me je blaga jeza pošto nisam znala šta će se desiti. Šta ako on želi da me iskoristi na neki način? Valjda ne bi? Svakakvih ljudi ima danas i, dokazano je iz mog kratkog iskustva, da ćeš pre naići na neku budalu nego na normalnu osobu.
Zapravo nikada se nisam pokajala što sam pobegla te večeri, jer sam upoznala jednog sjajnog momka koji je na moj život ostavio snažan otisak. Izašli smo iz auta, Prekrila sam se njegovom mirišljavom jaknicom, a on je stao tik pored mene. Ušli smo u hotel koji se zvao ''Hotel Evropa''. Bio je predivan, odisao je starinskim stilom. Mogla sam čuti kako ljudi u hotelu komentarišu. ''Jaoj, kako je kulturan ovaj Norvežanin. A sada ima i devojku.'', pričala je romantično jedna žena otkrivajući svoj pomalo zaljubljeni pogled. ''Mislim da je to neka radodajka.'', dodao je stariji čovek na jedan veoma primitivan način. ''Ko će mu ga znati...'', reče neodobrivo drugi čovek koji je stajao pored njega i delovao jako kulturno. Nasmešila sam se pomalo zabrinuto osetivši tremu. Ušli smo u predivnu sobu koja je mirisala na njega. Bila je uređena kao i čitav hotel - starinski. Sva u belom, sa krznenim tepihom na podu. Sela sam polako na belu garnituru. Namignuo mi je i otišao do kupatila. Pomirisala sam njegovu jaknu i stisnula je jako. Mislim da sam se zaljubila. Bio je predivan. Onda je izašao i rekao: ''Ima tople vode, ako hoćeš da se istuširaš...''
Pogledala sam sebe, koja sam bila kvasna do gole kože. Nasmešio se i dobacio mi svoju belu košulju i donji deo pidžame, i jedne debele bele čarape. Nasmešila sam se najvećem klišeu u svom životu. Sve je ovo delovalo malo nerealno i filmski. Možda spavam. Možda sam još u komi. Možda me je dok sam bežala udario autobus i ovo je sada raj. Ko zna? Ali je suviše realno i još uvek boli kada se setim sukoba u kući. Odvrnula sam slavinu. Topla voda je dotakla moje belo telo. Osećala sam se kao u raju. Tih nekoliko minuta mi je bilo poput nečega što ne možeš opisati ni rečima, samo osećanjima. Brzo sam uzela peškir, osušila se, protrljala već pomalo navlaženu kosu, a zatim obukla njegovu mirišljavu košulju i pidžamu i za nekoliko brojeva veće čarape koje sam uspela da navučem do kolena. Izašla sam iz kupatila i sela pored njega. ''Helena'', rekoh pruživši mu ruku. Pogledao me je i stavio ruku preko čela. ''Umalo da zaboravim...'', reče dok mu se bledo lice pomalo crvenelo. ''Frans...'', dodade na izduženom Norveškom koji je delovao pomalo smešno.
''Odakle si?'', upitah prebrzo da bi se išta razumelo, ali on je uspeo da pohvata reči. ''Norveška.'', rekao je nasmešivši se. ''Pretpostavljala sam, po akcentu, kada si izgovorio ime...'', rekoh gledajući kako mu se na usnama stvara smešak.
''Ti si odavde?'', upitao je tiho. ''Da.'', odgovorih još malo tiše gledajući ga neprestano. ''Zašto nisi htela kući?''. Pokušavala sam da zadržim suze, ali sve kao da je puknulo u meni. Počela sam neprekidno da jecam, stavivši glavu u šake. Osetila sam nežan dodir tople ruke po kosi. Kada sam obrisala suze, ispustivši još koji tihi jecaj, dotaknuo mi je bradu. Nisam mogla, a da ne primetim savršenost njegovih prstiju.
''Više neću da vidim suze na tvojim očima...'', rekao je i poljubio mi je obraz. ''A sada, ispričaj mi sve.''
Ispričala sam mu sve čega sam se sećala, nije trajalo dugo ali je bilo bolno preživeti sve to još jednom. Bilo je bolno videti one sumorne osobe u mojoj kući. Bilo je bolno osećati se napuštenom. Dok sam mu pričala, mogla sam primetiti kako se njegova mimika lica menja. Kako se njegove obrve podižu i spuštaju. Kako se njegove pune usne otvaraju na kratko otkrivajući bele zube. Nije mogao da veruje šta sluša. ''Koliko imaš godina?'', upitao je nakon svega nežnim glasom polako me posmatrajući.
''Osamnaest.'', odgovorila sam nakon dužeg vremena. Setila sam se da sam danas gledala ličnu kartu i da sam naišla na datum svog rođenja 17. Jul 1998. godine
''Ti?'', upitah pažljivo gledajući njegovu mladoliku facu koja se na trenutak namrštila. ''Pogađaj.'', rekao je tiho gledajući me i izazivajući me na igru. ''Dvadeset i četiri.'', lupila sam jer zaista nisam mogla da odredim. Delovao je tako mlado, ali opet... ''Dvadeset sedam.'', odgovorio je smešeći se, ali kao da mu nije prijatno. Namignula sam da bi se opustio.
''Imaš li momka?'', upitao je, a onda se zacrveneo. ''Izvini.'' izustio je dotakavši me po ramenu.
''Nemam... Imala sam ga pre dva meseca. Ali tada sam bila druga osoba.''
Klimnuo je glavom. Onda je otpočeo svoju životnu priču. Rekao je da je rođen u Oslu. Ida je vrlo rano, tačnije kada je imao trinaest, ostao bez roditelja. Te večeri, njegov otac i mama koja je bila trudna su se uputili u bolnicu na porođaj. Međutim, naišao je kamion i sve se završilo kobno. Frans je dodao da je te večeri izgubio i sestru (Mogla sam videti kako su se njegove oči napunile suzama). Njegova baka mu je dosta pomogla. Pomogla mu je da se iškoluje, a pre tri ili četiri godine mu je dala nasledstvo koje je dobio od roditelja. Otvorio je hotel i restoran u Norveškoj od kojeg dobro zarađuje. A kod nas, u Srbiju je došao na odmor, međutim po njem usam videla da se razočarao. Očekivao je da je naša zemlja pomalo bolja. Takođe, rekao mi je da je skoro okončao dugogodišnju vezu sa njegovom devojkom s kojom je od srednje škole zato što ga je iskorišćavala. Naime, njeni roditelji su znali za njegovo nasledstvo i koristili su nju da bi dobila što više novca, a možda jednog dana i nasledstvo. To je delovalo jako nepristojno i odvratno. Zar neko može na takav način da misli? Pogledala sam na sat i videla da je pola dva. Već mi se prispavalo. Zevnula sam i naslonila se na ivicu od kauča.
''Idi u krevet. Ja ću večeras spavati ovde, na kauču.'', rekao je polako dotakavši me po ramenu. Odbila sam i htela sam ja da legnem na kauč, ali on je pokazao pomalo strogo glavom na krevet. ''Sutra bi trebala da ideš kući. Ja ostajem ovde još sedam dana... Treba da se pomiriš sa svojom mamom i da počneš sve iznova...''
Klimnula sam glavom i videla njegov tajanstveni osmeh. Ma ko ne bi njega poslušao? Legla sam u prostrani francuski krevet koji je čitav mirisao na njega. Sklupčala sam se kao malo dete zamišljajući njega. Zaljubila sam se i to jako. Sada sam znala kako izgleda zaljubljenost verovatno posle dužeg vremena. Sklopila sam oči i sanjala najlepše snove koje čovek može sanjati. Sanjala sam sneg, malu kolibicu u kojoj gori vatra, a u njoj on i ja, sedimo, pijemo toplu čokoladu i pričamo o lepim stvarima. Posle nekog vremena čula sam buku. Kolibica se raspala. Probudila sam se naglo videvši kako kroz prozor svitka i grmi. Osetila sam strah i prekrila uši jecajući kao malo dete. Zatvorila sam oči. Onda sam osetila njegov dodir i zagrljaj. Pribila sam se uz njega osetivši njegov miris i toplotu. ''Bojim se.'', rekoh polako tihim glasom. ''Tu sam ja.'', rekao je utešno i poljubio mi glavu. Pevušio je nešto na Norveškom kako bih se smirila. Uspevalo je, a nakon toga reči kao da su mi izletele iz usta ''Poljubi me...'', rekoh gledajući ga u oči. Razmišljao je, a onda je tiho rekao: ''Prestar sam za tebe.''
Ustao je polako, a onda sam videla kako svitka i ustala za njim i zagrlila ga najčvršće što sam mogla. Tada sam se iskreno bojala i osetila kako mi srce lupa jako, poput njegovog. ''Zašto si me spasao? Zašto mi nisi dao da popijem drogu?'', upitah ga ozbiljno. ''Zato što... Zato što mi se sviđaš...'', priznao je i polako prineo svoju facu mojoj. Dotakla sam njegovu bradu, a on me je poljubio. Strah i bol su nestali. osećala sam se slobodno, kao ptica, osećala sam mir. Mogla sam osetiti i ukus tropskog voća u njegovim ustima. Ljubio se predivno. Znao je šta radi. Dotakla sam njegove čvrste grudi i rukom prešla preko čvrstih trbušnjaka. Legla sam, a on je počeo da mi ljubi vrat. Onda sam se okrenula i osetila njegov zagrljaj. Tako sam i zaspala, mirno i sigurno. Ujutru me je probudilo jutarnje sunce i toplina. Okrenula sam se. Njega nije bilo. Gde je nestao? Zabrinula sam se da je sve ovo bio samo san.
''Dobro jutro, spavalice mala.'', rekao je poljubivši mi čelo. Osetila sam olakšanje, ipak nije san. ''Dobro jutro.'', promrmljala sam poljubivši mu grubu bradu. ''Ajde... Doručak je spreman...'', rekao je pružajući mi ruku. Uhvatila sam je i krenula za njim. Prelepi kroasani i čaj su učinili da mi voda potekne na usta. Doručkovali smo u miru, a onda sam otišla da se umijem i obukla svoju već osušenu odeću. ''Voleo bih da sediš pored mene još malo...'' rekao je žudeći da me zagrli.
''Moram da idem.''
''Obećaj da ćemo ponovo da se vidimo.'', rekao je zagrlivši me.
''Obećvam.', pogledala sam u njegove plave oči.
''Vozim te do kuće.''
O ne, pojavio se još jedan problem. Nisam mogla da se setim puta do kuće. Ali sam mogla da se setim tamnih obrisa i znakova pored puta. Ušla sam u njegov auto i govorila sam mu gde da skrene otprilike. Znao je da ne znam put zato što su mi ruke uzdrhtale. Jednom rukom je dotakao moju rekavši: ''Ne boj se.''
Za dvadeset minuta sam bila kući. Poljubio me je. Dao mi je papirić na kome je pisao njegov broj. ''Znam da ne znaš svoj.'', rekao je i poljubio me je u obraz. ''Vidimo se.'', rekoh na srpskom. Ponovio je reč što je zvučalo dugo i pomalo smešno, ali to je učinilo da ga volim još više. Upalio je auto i brzo otišao. Kucnula sam na vrata tri puta. Vrata su se otvorila. To je bila mama. Bila je uplašena, ali istovremeno i nekako srećna. Iskreno, u tom trenutku najviše sam se bojala šamara. Međutim, ona je prišla i zagrlila me je. Ne, roditelji to kod nas ne rade. Bila sam prijatno iznenađena. Tada sam prvi put osetila da ona mene ipak voli.
''Moram da idem...'', promrmljala je polako ustajući.
''Već?'', upitah praveći se dobrodušna dok me je ona gledala kao da ću da je pojedem.
''Zove me ćale... Moram da stignem na večeru, došli su neki 'ugledni' gosti'', slikovito je objasnila stavljajući telefon u džep. Ispratila sam Anu do hodnika i naslonila sam se na zid. Ana je mirisala poput jasmina. Zatim me je zagrlila i poljubila u obraz.
''Gledamo se ovih dana... I sam oda znaš, bolje bi ti bilo da se vratiš na staro.'', reče ona namignuvši mi, a ja osetih blagu jezu. To je više ličilo na pretnju nego na upozorenje. Kada je izašla ispustila sam izdah olakšanja. ''Jedva si čekala da ode? A pre ste se tako slatko 'družile'...'', prormlja Vuk gledajući me skupljenih očiju. Pogledala sam ga zbunjeno.
''Znaš šta Vuče? Da prekinemo ovu monotoniju. Družila sam se sa vama, nekada. Osoba koja sam bila mi se nikako ne sviđa. Ovo sam ja. Prava ja. A prema tebi ne osećam ništa. Vidi kako si...'', nisam ni stigla da završim kada je on zaskočio i poljubio me. Mogu vam reći da mi se poljubac i nije baš svideo, sve je jednostavno bilo tako brzo. Odmakla sam se polako. Ništa. Nisam osećala ni trunčicu osećanja prema njemu. Odmahnula sam glavom polako. ''na rođenju su trebali da ti daju ime Lisica, a ne vuk.'', rekla sam i otrčala u svoju sobu uz stepenice. Ovo nije bila jedna od onih srceparajućih scena kada devojka pada u krevet i plače. Ja sam samo stala pored prozora i pogledala u zvezde. Nekako mi je sve u tom trenutku teško palo, a sjaj zvezda me je smirivao. Nije mi bilo jasno ništa. Pola toga nisam shvatila. Te julske večeri sam se vraćala sa žurke i udario me je auto, ali ko je to uradio? Onda saznajem da sam navodno ja kriva za propast moje porodice i zato što je brat u zatvoru zbog običnih izlazaka? Valjda nisam toliko glupa da poverujem u sve to, mislim u taj deo da je sve propalo zbog mene. Ima tu još nečega što ne znam. Potrudiću se da dobijem odgovore. Od ovog trenutka. Brzo sam sišla niz stepenice i videla mamu kako sedi sa Vukom i ćaska o nekim glupostima, kao da je bila iznervirana. ''Zašto si otišla gore?'', upitala je ona polu-strogim glasom. ''Zašto sam otišla gore? Valjda imam pravo da odem u svoju sobu?'', rekla sam hladno gledajući je pravo u oči. Šta mi može? Čak je i ne poznajem i nemam osećaj kao da mi je majka. ''Ali to je ružan način...''
''Šta je ružan način?!'', upadoh ljutito, ''To što mi pola toga niste rekli? To što svaljuješ krivicu na mene? To što si dvolična osoba ili imaš poremećaj ličnosti? Što se odjednom pojavljuje ovaj 'duh' i govori mi da mi je dečko. Želim odgovore i to odmah!'', rekla sam zapovedno ljutitim glasom, mada je to više zvučalo kao da se derem. Mama je ustala i pogledala me, pomislila sam da će da me zagrli i da zaplače, a zapravo je podigla ruku i ošamarila me je tako jako da sam napravila nekoliko koraka unazad i mogla prebrojati sve zvezdice u vazduhu. uhvatila sam se za bolnu glavu i pokušala da se pridržim za okvir vrata zbog vrtoglavice ''Ne mogu da verujem... I ti sebe nazivaš majkom...'', rekla sam razočarano osetivši bol u grlu i u grudima, poput tuge. Otišla sam do hodnika i obula patike. Na sebi sam imala uske crne pantalone i belu majicu bez rukava. Istrčala sam ispred kuće i krenula da trčim u nepoznatom pravcu. Što dalje od svega, što dalje od svih groznih stvari. Iza sebe sam čula dovikivanje svog imena, ali me nije bilo briga. Osetila sam kako mi kosa viori na toplom septembarskom vetru i kako mi isti taj vetar udara u lice poput šamara koji sam večeras dobila. Čula sam kako neko trči iza mene, ali ova trka je bila moja. Ubrzo sam ugledala autobus koji staje i ušla u njega. Nije me zanimalo gde ide, samo sam htela da pobegnem odande. Videla sam kako Vuk ne stiže na autobus, već kao idiot čeka iza. Bilo mi je drago videti njegovo zmijsko lice koje kao da je krilo ljutnju.
Kažu da treba biti strpljiv kako bi se scenario našeg života napisao na najlepši mogući način, ne, mi pišemo scenario svog života i mi ćemo napisati ono što je najbolje za nas. Tri nedelje sam bila zakovana za krevet bez ikakvih informacija, sada, kada sam slobodna mogu donositi svoje odluke. Izašla sam na stanicu na kojoj je bilo najviše ljudi, tako reći, bila je gužva i to tolika da je malo falilo da ljudi počnu da se ljube. Istrčala sam iz autobusa pokušavajući da se snađem u toj prokletoj gužvi. Svugde je treštala muzika, a ja sam tako bila izgubljena i toliko me je bolela glava. Išla sam putem kojim je išla većina jer nisam znala gde da idem. Nedugo vremena je prošlo kada sam shvatila da sam došla u centar. Pitala sam se šta ću dalje? Možda bih prvo trebala da odem u neki klub. No, nisam imala novca. Tu su drugi, možda naiđe neki zgodan momak pa me časti pićem. Što da ne? Protresla sam kosu i ušla u najbliži klub koji je bio udaljen nekoliko minuta hodanja. Iz kluba je treštala klubska muzika koja se zarazno uvlačila u moj mozak. Osetila sam kako beat toliko udara da sam mogla osetiti otkucaje svog srca. Svetla su non-stop menjala boju što je bilo pomalo ubistveno za moj mozak i moj pogled. Počela sam da igram polako hvatajući korake. Izgleda da mi je plesanje išlo od ruke pošto su i momci i devojke klimali glavom kada su videli kako igram. A onda se nakon nekog vremena napravio krug u kome sam bila samo ja. Primetila sam kako ljudi imitiraju moje korake. Prijalo mi je biti u pažnji. Nasmešila sam se otkrivajući svoje blistavo ravne zube. Na trenutak sam zagrizla usnu. I prestala da igram, i navalila se za šank i dalje pomalo đuskajući delujući kao jeftina drolja. Jedan ćelavi momak me je pogledao i namignuo. Imao je nekako opasno izobličeno lice koje ga je činilo zgodnim, ali i nekako pakosnim. 'Bad boys' i nisu baš moja stvar, pomislih zagledavši se u jednu devojku koja je imala afro frizuru i delovala je tako prirodno i simpatično. 'Bad boy' momak mi je namignuo i rekao nešto šankeru. Istog trenutka šanker je nešto smućkao i napravio odličan martini roze boje i stavio maslinku u njega. Stavio ga je odmah ispred mene, nasmešila sam se, ali moja ruka nije ni stigla da dotakne piće kada se u tom trenutku pojavila druga ruka i obalila ga. Okrenula sam se i ugledala plavokoso-braon mladića koji je imao neverovatno-plave oči i prelepu plavkastu-braon bradu. Mirisao je neodoljivo i delovao je tako zabrinuto. Pogledala sam ga upitno. Približio se mom uhu i promrmljao nešto na nekom jeziku koji nisam baš najbolje razumela. ''Šta?'', upitah ga na engleskom jeziku. Rekao je da su nešto usuli u piće i da ne diram ništa. Nasmešila sam se, zahvalila i pokazala dva palca u znak odobrenja. Onda sam videla kako se 'bad boy' momak nešto dogovara sa drugim momcima oko njega. Plavokosi momak me je povukao sa sobom, spasivši me od napasnika. Tek kada sam sišla sa stolice sam shvatila koliko je zapravo visok. Uhvatio me je za ruke i igrali smo uz jednu jako zanimljivu melodiju koja te je prosto terala da se pokreneš. Brzo sam osetila umor i vrtoglavicu. Momak mi je namignuo i otišao negde. Odlučila sam da igram dok se ne vrati. Igrala sam narednih dvadeset minuta poput idiota shvativši da je on otišao. Šteta. Bio je sladak. Nastavila sam da igram, a onda je došla devojka sa afro frizurom i prišla igrajući pored mene. Pažljivo me je pogledala, a zatim je polako pogledala moje usne (Molila sam sve sile da ne uradi to što sam mislila da hoće) i primakla svoje usne mojima. Osetila sam njen poljubac, ali nisam osetila ništa. Udaljila sam se crveneći se shvativši da nas ljudi u klubu gledaju. To nisam ja. Brzo sam se probila kroz gomilu i izašla iz prepunog kluba u kojem je sad već treštala muzika svom snagom. Kada sam izašla ispred i dalje mi je zujala muzika u ušima. osetila sam miris kiše i shvatila da napolju pljušti i seva. Sranje. Šta ću sada da radim?, pomislila sam. Brzo sam izašla osećajući kako hladne kapljice kiše padaju po meni. Zašto moram da naletim na toliko budala u jednom danu? Zar ne mogu mirno da funkcionišem u dobrom okruženju? U tom trenutku, razbivši moje misli, nešto me je dotaklo po glavi. Trgla sam se. Pomislila sam da neko hoće da me kidnapuje. Okrenula sam se i ugledala njega - plavokosog momka. A preko sebe osetila jaknu koja je neodoljivo mirisala. Nisam mogla da verujem, ali moj zamišljeni scenario se ostvario. U dubini duše sam ga želela i on se pojavio. Neverovatno
''Hvala ti.'', promrmljala sam na srpskom jeziku. U tom trenutku sam, po njegovom čudnom pogledu, shvatila da nije razumeo ni reč. ''Hvala ti.'', ponovih na engleskom. Klimnuo je glavom. ''Idemo... tamo je moj auto...'', rekao je i stavio desnu ruku preko mene. Trčali smo brzo po kiši, a zatim prišli autu. Zanima ga sport, pomislila sam kada sam videla da ima sportsko auto. Otvorio je suvozačka vrata i rekao: ''Ulazi... okvasićeš se.'', to je bilo tako slatko da sam se sva naježila, a obrazi su mi se zarumeneli. Brzo sam ušla osetivši miris vanile u autu. On je ušao sa druge strane. I dalje sam čvrsto držala njegovu još toplu jaknu crne boje koja je bila tako neodoljiva. Pomerio je svoju kvasnu kosu u stranu. Upalio je auto. Krenuli smo. Čula sam da nešto pišti. Pogledala sam ga. Nasmešio se i uputio pogledom na pojas. ''Uh.'', promrmljala sam i odmah se zavezala. Nakon kratkog ćutanja, upitao je na svom pomalo slabo-razmuljivom engleskom jeziku: ''Gde ti je kuća?'',. ''Neću kući...'', rekla sam tiho što je delovalo pomalo zapovdno. Pogledao me je upitno. Odmahnula sam glavom zamišljeno gledajući kroz prozor na kome su bile nagomilane kapljice kiše koje su se presijavale na noćnom osvetljenju narandžaste boje. ''Ostavi me negde gde nema kiše...'', rekla sam pomalo zagonetno posmatrajući njegov bledkast ten. Nasmešio se. ''Šta?'', upitah. Nije odgovorio, samo se smeškao. Bilo je čudno gledati ga. Naši ljudi bi obično pričali kao navijeni, a on? On je samo ćutao i po njegovom pogledu sam ustanovila da je uživao. Posle nekoliko minuta vožnje smo stigli. Parkirao se na jedno mesto i rekao: ''Ideš kod mene.''
''Gde?'', upitala sam pomalo zabrinuto gledajući te plave oči koje su bile poput dubine najdubljeg mora. ''U hotel.'', rekao je. Obuhvatila me je blaga jeza pošto nisam znala šta će se desiti. Šta ako on želi da me iskoristi na neki način? Valjda ne bi? Svakakvih ljudi ima danas i, dokazano je iz mog kratkog iskustva, da ćeš pre naići na neku budalu nego na normalnu osobu.
Zapravo nikada se nisam pokajala što sam pobegla te večeri, jer sam upoznala jednog sjajnog momka koji je na moj život ostavio snažan otisak. Izašli smo iz auta, Prekrila sam se njegovom mirišljavom jaknicom, a on je stao tik pored mene. Ušli smo u hotel koji se zvao ''Hotel Evropa''. Bio je predivan, odisao je starinskim stilom. Mogla sam čuti kako ljudi u hotelu komentarišu. ''Jaoj, kako je kulturan ovaj Norvežanin. A sada ima i devojku.'', pričala je romantično jedna žena otkrivajući svoj pomalo zaljubljeni pogled. ''Mislim da je to neka radodajka.'', dodao je stariji čovek na jedan veoma primitivan način. ''Ko će mu ga znati...'', reče neodobrivo drugi čovek koji je stajao pored njega i delovao jako kulturno. Nasmešila sam se pomalo zabrinuto osetivši tremu. Ušli smo u predivnu sobu koja je mirisala na njega. Bila je uređena kao i čitav hotel - starinski. Sva u belom, sa krznenim tepihom na podu. Sela sam polako na belu garnituru. Namignuo mi je i otišao do kupatila. Pomirisala sam njegovu jaknu i stisnula je jako. Mislim da sam se zaljubila. Bio je predivan. Onda je izašao i rekao: ''Ima tople vode, ako hoćeš da se istuširaš...''
Pogledala sam sebe, koja sam bila kvasna do gole kože. Nasmešio se i dobacio mi svoju belu košulju i donji deo pidžame, i jedne debele bele čarape. Nasmešila sam se najvećem klišeu u svom životu. Sve je ovo delovalo malo nerealno i filmski. Možda spavam. Možda sam još u komi. Možda me je dok sam bežala udario autobus i ovo je sada raj. Ko zna? Ali je suviše realno i još uvek boli kada se setim sukoba u kući. Odvrnula sam slavinu. Topla voda je dotakla moje belo telo. Osećala sam se kao u raju. Tih nekoliko minuta mi je bilo poput nečega što ne možeš opisati ni rečima, samo osećanjima. Brzo sam uzela peškir, osušila se, protrljala već pomalo navlaženu kosu, a zatim obukla njegovu mirišljavu košulju i pidžamu i za nekoliko brojeva veće čarape koje sam uspela da navučem do kolena. Izašla sam iz kupatila i sela pored njega. ''Helena'', rekoh pruživši mu ruku. Pogledao me je i stavio ruku preko čela. ''Umalo da zaboravim...'', reče dok mu se bledo lice pomalo crvenelo. ''Frans...'', dodade na izduženom Norveškom koji je delovao pomalo smešno.
''Odakle si?'', upitah prebrzo da bi se išta razumelo, ali on je uspeo da pohvata reči. ''Norveška.'', rekao je nasmešivši se. ''Pretpostavljala sam, po akcentu, kada si izgovorio ime...'', rekoh gledajući kako mu se na usnama stvara smešak.
''Ti si odavde?'', upitao je tiho. ''Da.'', odgovorih još malo tiše gledajući ga neprestano. ''Zašto nisi htela kući?''. Pokušavala sam da zadržim suze, ali sve kao da je puknulo u meni. Počela sam neprekidno da jecam, stavivši glavu u šake. Osetila sam nežan dodir tople ruke po kosi. Kada sam obrisala suze, ispustivši još koji tihi jecaj, dotaknuo mi je bradu. Nisam mogla, a da ne primetim savršenost njegovih prstiju.
''Više neću da vidim suze na tvojim očima...'', rekao je i poljubio mi je obraz. ''A sada, ispričaj mi sve.''
Ispričala sam mu sve čega sam se sećala, nije trajalo dugo ali je bilo bolno preživeti sve to još jednom. Bilo je bolno videti one sumorne osobe u mojoj kući. Bilo je bolno osećati se napuštenom. Dok sam mu pričala, mogla sam primetiti kako se njegova mimika lica menja. Kako se njegove obrve podižu i spuštaju. Kako se njegove pune usne otvaraju na kratko otkrivajući bele zube. Nije mogao da veruje šta sluša. ''Koliko imaš godina?'', upitao je nakon svega nežnim glasom polako me posmatrajući.
''Osamnaest.'', odgovorila sam nakon dužeg vremena. Setila sam se da sam danas gledala ličnu kartu i da sam naišla na datum svog rođenja 17. Jul 1998. godine
''Ti?'', upitah pažljivo gledajući njegovu mladoliku facu koja se na trenutak namrštila. ''Pogađaj.'', rekao je tiho gledajući me i izazivajući me na igru. ''Dvadeset i četiri.'', lupila sam jer zaista nisam mogla da odredim. Delovao je tako mlado, ali opet... ''Dvadeset sedam.'', odgovorio je smešeći se, ali kao da mu nije prijatno. Namignula sam da bi se opustio.
''Imaš li momka?'', upitao je, a onda se zacrveneo. ''Izvini.'' izustio je dotakavši me po ramenu.
''Nemam... Imala sam ga pre dva meseca. Ali tada sam bila druga osoba.''
Klimnuo je glavom. Onda je otpočeo svoju životnu priču. Rekao je da je rođen u Oslu. Ida je vrlo rano, tačnije kada je imao trinaest, ostao bez roditelja. Te večeri, njegov otac i mama koja je bila trudna su se uputili u bolnicu na porođaj. Međutim, naišao je kamion i sve se završilo kobno. Frans je dodao da je te večeri izgubio i sestru (Mogla sam videti kako su se njegove oči napunile suzama). Njegova baka mu je dosta pomogla. Pomogla mu je da se iškoluje, a pre tri ili četiri godine mu je dala nasledstvo koje je dobio od roditelja. Otvorio je hotel i restoran u Norveškoj od kojeg dobro zarađuje. A kod nas, u Srbiju je došao na odmor, međutim po njem usam videla da se razočarao. Očekivao je da je naša zemlja pomalo bolja. Takođe, rekao mi je da je skoro okončao dugogodišnju vezu sa njegovom devojkom s kojom je od srednje škole zato što ga je iskorišćavala. Naime, njeni roditelji su znali za njegovo nasledstvo i koristili su nju da bi dobila što više novca, a možda jednog dana i nasledstvo. To je delovalo jako nepristojno i odvratno. Zar neko može na takav način da misli? Pogledala sam na sat i videla da je pola dva. Već mi se prispavalo. Zevnula sam i naslonila se na ivicu od kauča.
''Idi u krevet. Ja ću večeras spavati ovde, na kauču.'', rekao je polako dotakavši me po ramenu. Odbila sam i htela sam ja da legnem na kauč, ali on je pokazao pomalo strogo glavom na krevet. ''Sutra bi trebala da ideš kući. Ja ostajem ovde još sedam dana... Treba da se pomiriš sa svojom mamom i da počneš sve iznova...''
Klimnula sam glavom i videla njegov tajanstveni osmeh. Ma ko ne bi njega poslušao? Legla sam u prostrani francuski krevet koji je čitav mirisao na njega. Sklupčala sam se kao malo dete zamišljajući njega. Zaljubila sam se i to jako. Sada sam znala kako izgleda zaljubljenost verovatno posle dužeg vremena. Sklopila sam oči i sanjala najlepše snove koje čovek može sanjati. Sanjala sam sneg, malu kolibicu u kojoj gori vatra, a u njoj on i ja, sedimo, pijemo toplu čokoladu i pričamo o lepim stvarima. Posle nekog vremena čula sam buku. Kolibica se raspala. Probudila sam se naglo videvši kako kroz prozor svitka i grmi. Osetila sam strah i prekrila uši jecajući kao malo dete. Zatvorila sam oči. Onda sam osetila njegov dodir i zagrljaj. Pribila sam se uz njega osetivši njegov miris i toplotu. ''Bojim se.'', rekoh polako tihim glasom. ''Tu sam ja.'', rekao je utešno i poljubio mi glavu. Pevušio je nešto na Norveškom kako bih se smirila. Uspevalo je, a nakon toga reči kao da su mi izletele iz usta ''Poljubi me...'', rekoh gledajući ga u oči. Razmišljao je, a onda je tiho rekao: ''Prestar sam za tebe.''
Ustao je polako, a onda sam videla kako svitka i ustala za njim i zagrlila ga najčvršće što sam mogla. Tada sam se iskreno bojala i osetila kako mi srce lupa jako, poput njegovog. ''Zašto si me spasao? Zašto mi nisi dao da popijem drogu?'', upitah ga ozbiljno. ''Zato što... Zato što mi se sviđaš...'', priznao je i polako prineo svoju facu mojoj. Dotakla sam njegovu bradu, a on me je poljubio. Strah i bol su nestali. osećala sam se slobodno, kao ptica, osećala sam mir. Mogla sam osetiti i ukus tropskog voća u njegovim ustima. Ljubio se predivno. Znao je šta radi. Dotakla sam njegove čvrste grudi i rukom prešla preko čvrstih trbušnjaka. Legla sam, a on je počeo da mi ljubi vrat. Onda sam se okrenula i osetila njegov zagrljaj. Tako sam i zaspala, mirno i sigurno. Ujutru me je probudilo jutarnje sunce i toplina. Okrenula sam se. Njega nije bilo. Gde je nestao? Zabrinula sam se da je sve ovo bio samo san.
''Dobro jutro, spavalice mala.'', rekao je poljubivši mi čelo. Osetila sam olakšanje, ipak nije san. ''Dobro jutro.'', promrmljala sam poljubivši mu grubu bradu. ''Ajde... Doručak je spreman...'', rekao je pružajući mi ruku. Uhvatila sam je i krenula za njim. Prelepi kroasani i čaj su učinili da mi voda potekne na usta. Doručkovali smo u miru, a onda sam otišla da se umijem i obukla svoju već osušenu odeću. ''Voleo bih da sediš pored mene još malo...'' rekao je žudeći da me zagrli.
''Moram da idem.''
''Obećaj da ćemo ponovo da se vidimo.'', rekao je zagrlivši me.
''Obećvam.', pogledala sam u njegove plave oči.
''Vozim te do kuće.''
O ne, pojavio se još jedan problem. Nisam mogla da se setim puta do kuće. Ali sam mogla da se setim tamnih obrisa i znakova pored puta. Ušla sam u njegov auto i govorila sam mu gde da skrene otprilike. Znao je da ne znam put zato što su mi ruke uzdrhtale. Jednom rukom je dotakao moju rekavši: ''Ne boj se.''
Za dvadeset minuta sam bila kući. Poljubio me je. Dao mi je papirić na kome je pisao njegov broj. ''Znam da ne znaš svoj.'', rekao je i poljubio me je u obraz. ''Vidimo se.'', rekoh na srpskom. Ponovio je reč što je zvučalo dugo i pomalo smešno, ali to je učinilo da ga volim još više. Upalio je auto i brzo otišao. Kucnula sam na vrata tri puta. Vrata su se otvorila. To je bila mama. Bila je uplašena, ali istovremeno i nekako srećna. Iskreno, u tom trenutku najviše sam se bojala šamara. Međutim, ona je prišla i zagrlila me je. Ne, roditelji to kod nas ne rade. Bila sam prijatno iznenađena. Tada sam prvi put osetila da ona mene ipak voli.
Нема коментара:
Постави коментар