3. Neki novi momenti

''Mama.... Da nisi videla neki papirić? Bio je na mom radnom stolu?'', upitala sam je nervozno tražeći komad papira koji mi je bio jedini kontakt sa Fransom. Dva dana nisam izlazila iz kuće. Verovali ili ne, bila sam u kazni. Da, da, iako sam imala osamnaest godina, što je bilo potpuno jezivo. Mama je tog jutra uhvatio napad emocija. Prvo je plakala, brinula je, grlila me, a onda je počela da se dere i vikala je da li sam normalna što me je potpuno bacilo, ne u očaj, već u stanje opet one čudne zbunjenosti. Osećala sam se poput izgubljene Alise koja je upala u zečiju rupu i nije znala kuda dalje. I još nešto. Saznala sam neke detalje te čudne ''misteriozne'' noći kada sam nastradala. Mama je pričala da sam bila na svojoj rođendanskoj žurci. Sedamnaestog jula. Kažu da sam bila nervozna i  da nisam htela da se slikam, iako sam u folderu pod nazivom ''Rođendan2016'' u telefonu našla oko stotinak slika što me je teralo da se nasmejem. Sve je u tom trenutku izgledalo tako loše, sarkastično i smešno poput loše odrađenog scenarija nekog filma ili serije, nebitno. 

''Ne. Mada sam sređivala sobu sinoć i verovatno sam ga tutnula u kesu za otpatke.'', čuo se njen glas iz daljine. Tada se zamalo nisam onesvestila. Strčala sam nis stepenice, onako ogrnuta bademantilom i pidžamom koja je bila ispod poput nekog sumanutog ludaka koji je bežao iz ludnice. Zatim sam izašla iz kuće i otrčala do kontenjera. Počela sam rovariti preoznajući skorašnje ostatke našeg smeća. Mora da je negde tu. Ništa. Nažalost sve što sam uspela da pokupim bio je užasan smrad kontenjera koji me je terao da povratim. Razočarano sam se vratila u kuću, sela u dnevni boravak i zaronila šake u lice. Znala sam da to nije najpametnija ideja zato što su mi ruke bile prljave od kontejnera. Ali koga je bilo briga kada sam se loše osećala? Ustala sam i znala sam da ima izlaz. Znala sam gde je njegov hotel i otići ću do hotela kasnije. Sranje. Setila sam se razgovora sa Anom. Danas je dan kada se ja vraćam u školu. Osetila sam tremu u stomaku. Ana je bila toliko srećna i non-stop je pričala o nekim suludim odevnim kombinacijama što me je sve više izluđivalo. Uputila sam se ka sobi gde sam se bacila na krevet i razmišljala šta ću sledeće uraditi. Bila sam spremna na sve, samo da bih na nekoliko sati ili barem minuta zataškala svoje misli o Fransu. Odlučila sam da bi započetak bilo dobro da se okupam. Otišla sam do ogromnog lepo-uređenog kupatila koje je podsećalo na kraljevsko. Bilo je totalno drugačije uređeno. Mama je jednom spomenula da ni jedno mesto nije bitno kao kupatilo jer tu održavamo higijenu i tu dolazi izvor čistoće. Tada sam pomislila da verovatno ejde previše govana iz WC šolje što me je teralo na smeh. Usula sam neku kupku koja je stvarala ogromne balone koje sam obožavala. Stavila sam veoma toplu vodu koja mi je itekako prijala i nekoliko sitnih kamenčića koji su bili deo neke SPA medicine, valjda. Kada sam dodirnula toplu vodu, gotovo sam se naježila koliko ej prijalo. Ušla sam u kadu osećajući kako mi se svi delovi u telu opuštaju. Osetila sam strujanje vena, puls, osetila sam kako mi se sve u organizmu pokreće. zar je voda bila toliko topla? Onda sam potopila glavu. Isprva je prijalo, a onda sam ugledala blesak belih farova i vrisnula. Izašla sam iz vode mahialno se boreći sa vazduhom. Upravo sam se setila jedne sitnice. Farovi auta. Mogla sam osetiti strah i žaljenje. Žaljenje zbog osobe koja sam tada bila. Možda sam htela da se promenim još tada. Eto ti, stara ja, verovatno ti je želja ispunjena. Ogrnula sam bade-mantil i izašla iz kupatila drhtajući. Sela sam na krevet razmišljajući o farovima koji su bili čudni i imali su crtu u sebi poput audija što je činil oda se naježim još više. Ali ko je to uradio? Mama je rekla da još nisu saznali, ali jednom čim saznaju, tužiće ga ili je. Dotična osoba me je navodno udarila i ostavila da trunem na ulici miseći da sam mrtva. Fuj. Verovatno se uplašila/o. Uspela sam da dođem k sebi. Obukla sam se u običnu kućnu odeću i uzela da sušim kosu fenom. Nikada se nisam toliko namučila u životu. Zar je sušenje kose toliko teško? Kada sam je napokon osušila, stavila sam neko ulje. Bilo je neverovatno kako je moja kosa bila smeđa, presijavala se, a na suncu je imala nekakav crvenkasti odraz poput sunčevih zraka pred zalazak. Bila je talasasta i nežna. Posle toga sam se bacila u krevet i zaspala kao top. Mogla sam osetiti graške znoja koje mi se slivaju niz lice. Teško disanje. Bol u glavi. Onda sam čula zvonjavu i shvatila sam da je telefon. Ustala sam shvativši da se nisam ni oznojila, više nije bilo boli, i disala sam savršeno. Šta sve može mozak da učini! Javila sam se pospano i čula sam veoma glasan Anin glas: ''Gde si, ludačo? Dolazim po tebe. Obuci se dobro.'', rekla je, ''I ne zaboravi ko si!'', dodala je razmaženim glasom. U sebi sam pomislila da je pukla, ao nda sam shvatila da imam manje od sat vremena do početka prvog časa. Brzo sam se stvorila kod ormara i počela kopati po stvarima. Bilo je neverovatno koliko je tu bilo stvari koje su podsećale na starlete što mi se pomalo gadilo. posle dužeg traženja, uspela sam naći neke svetle teksas farke koje sam presavila do članaka, a gore sam obukla žuti džemper koji mi je otkrivao ramena. Shvatila sam da izgledam pomalo monotono, pa sam dograbila dugaćak crni medaljon koji je delovao poput ispucalog kristala i stavila ga oko vrata. Sada je sve uredu. ostalo je pitanje šta ću obuti. Našla sam neke patike sa debelim đonom i dograbila sam jednom rukom belu kožnu torbu. Nedugo potom sam začula zvono. Sišla sam i otvorila vrata. Trebalo mi je nekoliko sekundi da dođem k sebi videvši da Ana podseća na jeftinu drocu. Sada više nije podsećala na Merlin Monro, već na Harli Kvin. Na sebi je imala jako kratku crnu suknju i misli mda je imala teget majicu na bretele preko koje je imala crveno-crni prugasti sako. Plava kosa joj je bila puštena, imala je ogromne minđuše i ogromne crne štikle sa otkrivenim prstima. Na desnoj ruci je držala teget torbu. 

Pogledala me je odozdo na gore i rekla: ''Moglo je to puno bolje, znaš?!'' 

Odmahnula sam glavom upitno. ''Molim te idi obuci one tvoje špicaste plave štikle, molim te...'', reče ona gledajući me grozničavo.

''Ali, Ana, mi idemo u školi, a ne u provod.'', upozorila sam je ljutito. Zakolutala je očima, a zatim je sa smeškom rekla: ''Slušaj, srce, gde god da odeš, moraš ići sa stilom. Zato vuci svoje dupence i prezuj se.''

Poslušala sam je i u ormaru našla špicaste plave štikle. ta devojka je izgleda znala svaki deo mog ormara, mora da ga je i sama finansirala. Sišla sam laganim korakom kuckajući niz drvene stepenice. Osećala sam se udobno, štikle su mi prijale, al isu mi nekako previše delovale drčno. Ana se nasmešila i potvrdo klimnula glavom. Iznenadilo me je to što je devojka (misleći na Anu) imala pa tek osamnaest godina, možda ni toliko i već je imala predobar auto. ako se ne varam, crvena buba. Polako smo krenuli bez reči jer je ona pojačala muziku toliko da nisam ni čula svoje misli. Srećom pa je u pitanju muzika bila nešto poput ovdašnjih stranih mikseva kao recimo ''get low'' i slično. Kada smo izašle iz auta, odnosno kada smo stigle u školu, sve je bilo poput one usporene scene. Svo su gledali u nas. Išla sam polako na štiklama gledajući drečavu Anu koja je imala osmeh do ušiju.

Svo su bili obučeni normalno, za razliku od nas. Pogledala sam je.

''Šta?'', upitala je smešeći se svojim zvonik glasom koji je delovao poput lude veverice. ''Ne bih da se hvalim, ali moj otac je direktor. A šta ne bih da se hvalim? Ima veliku ulogu u nekim strankama ovde. Plus je i bogat. Odnosno i ja sam bogata, kao što vidiš.'', objašnjavala je pomalo uobraženo što mi se uopšte nije svidelo. ''Zar se vi bogataši ne družite u društvu iste sorte?'', upitah pažljivo gledajući je. ''Pa da... Ti si jedna od nas... Barem si bila... Bićeš opet, veruj mi. Novac ti je suđen.'', pokušavala je da me ohrabri. Nisam padala na takva ohrabrenja, novac mi nije bio prioritet. Osetila sam gomilu pogleda na sebi. Da, vraćam se u školu posle tri i po meseca. Danas je petnaesti septembar. Polako sam ušla u školu praveći se na ne vidim osobe oko sebe jer mi je bilo neprijatno do bola. Pratila sam Anu jer je ona znala gde je naša učionica. Čula sam kako se neke učenice došaptavaju. Jedna je uspela čak i da dobaci nešto. Ana se u tom trenutku odmah okrenula i prišla joj.

''Devojčice... Imaš li ikakav problem...?'', upitala ju je pomalo nerazumno je r je u ustima imala žvaku koju je neprekidno žvakala.

''Droljo.'', rekla je devojka koja je delovala pomalo uzrujano, videlo se da je puna mržnje. Onda je uputila pogled pun mržnje i ka meni. Odmahnula sam glavom upitno, tipična moja reakcija. 

''A ti se kao ne sećaš. Sećaćeš se jednog dana. Jadnice.'', dodala je i činilo se kao da je htela da me pljune.

''Možeš samo da mi poližeš klitoris.'', dodala je Ana poslavši joj poljubac. Čitav hodnik je počeo da se smeje. Devojka je htela da skoči, ali je stisnula pesnice i odjurila u drugom pravcu nešto mrmljajući nerazumno. Ana je počela da se smeje i uhvatila me je pod ruku. Uputile smo se ka našoj učionici sa desne strane. Kada sam ušla nastao je , što bi se reklo, minut ćutanja. Svi su gledali u nas, mislim svi su gledali u mene.

''Helena... vratila si se...'', govorilo je nekoliko njih. Neki su prišli da se pitaju. Stidljivo sam prihvatala ruke i poljupce nekada znanih osoba. Izgleda da su shvatili šta mi se desilo, onda se nekolicina njih predstavila. Upoznala sam crnokosog debeljuškastog momka po imenu Aleksa koji je delovao ovako dobar, onda je tu bila i visoka devojka za nebo-plavom ofarbanom kosom po imenu Gabrijela. Bilo je tu još nekoliko njih čija imena nisam zapamtila. Sela sam u klupu sa Anom u srednjem redu. Okačila sam svoju tašnu od desnu stranu naslona stolice i čekala početak časa. Ana je listala nešto po instagramu i smejala se.

''Znaš li zašto nas je ona kučkica zaustavila na hodniku?'', upitala me je sa osmehom.

''Zašto?'', upitala sam, međutim pre nego što sam dobila odgovor ušla je profesorka. To je bilo još jedna čudna stvar koju sam videla od kako sam se probudila. na prvi pogled sam pomislila da je to jedna od učenica dok nisam videla dnevnik u rukama. Bila je to poviša žena koja je ličila na devojku ili zgodnu veoma mladu ženu koja je na sebi imala visoke štikle sa veoma veoma visokom potpeticom i nežnu haljinicu toliko kratku da smo joj skoro mogli videti dupe. Njena kovrdžava crvenkasta kosa do ramena se pomerala. Bila je bomba.

''Vidim da nam je došla Helena.'', rekla je odmah brzim tonom. trebalo mi je nekoliko sekundi da shvatim šta je rekla jer je to tako brzo sročila da je niko nije razumeo. Ustala sam automatski. Pogledala me je. 

''Uređena, kao i uvek. Mada sada malo manje. Kako god, čula sam za tebe i veoma mi je žao.'', tiho je rekla dok su joj se oči sijale. Imala sam utisak da će zaplakati. Klimnula sam glavom i nasmešila sam se.

''Ja sam profesorka Olja Nikolić (u pozadini sam čula kako Ana hladno tihim glasom govori ''drolja'' što je zamalo učinilo da prasnem u smeh). Tvoja razredna. I nadam se da ćeš ove godine biti najbolja.'', govorila je sada sporijim tonom.

''Da te pitam nešto. Pošto me je amnezija oduvek zanimala.'' ustala je sa stolice kao devojčica i prišla mi.

''Da li se ti možda sećaš gradiva?'', nekoliko njih je prasnulo u smeh.

''Gabrijela, znam da si ti, daću ti jedan.'', rekla je profesorka Olja brzim bičastim glasom. 

Gabrijela se pobunila. Mogla sam se zakleti da je devojka sedela potpuno mirno u klupi.

''Šta predajete?'', upitah i svi prasnuše u smeh, pa čak i profesorka nije mogla da zadrži ozbiljnu facu. krajičkom desnog oka sam videla Anu kak ose valja po klupi od smeha. 

''Srpski jezik.'', rekla je nasmešivši se.

U tom trenutku, jedna misao, odnosno definicija se stvorila niotkuda: ''Sintaksa određuje pravila koja određuju kako se reči kombinuju u rečenice u datom jeziku.'', otpočela sam brzo, ''prema altrenativnoj definiciji sintaksa je proučavanje uzajamnih odnosa među elementima rečenične strukture kao i pravila...'', međutim profesorka me je prekinula. ''Dobro, dosta je.'', bila je oduševljena, raširila je oči i gledala me je kao osmo svetsko čudo. ''Ali, profesorka ima još mnogo toga.'', rekla sam i tek sam sada shvatila da sam poput enciklopedije. Od nekuda sam znala o tome. Mislim ne sve, al isam znala dosta primera, definicija i slično.

''Neverovatno sećaš se šta smo učili na kraju godine. Pa da pitate Aleksu, ne bi imao pojma... Sedi.'', rekla je iznenađeno. Aleksa je potisnuo malo. Bilo mu je neprijatno.

Pogledala sam u Anu i sela. ''Inače si predprošle godine ostala na polaganju kod nje. Isprdala si je ko nikoga. Od tada te mrzi...'', obavestila me je čim sam sela. 

''Hmmm... Meni ne deluje tako.'', rekoh gledajući kako profesorka, i dalje iznenađena, piše nešto u dnevnik.

''Verovatno te je posle ovoga zavolela. Dobar posao ,svetice.'', reče Ana delovajući pomalo ljubomorno.

''Ejj.'', pogledah je i gurnuh je. Nasmešila se.

''Kako si ti divna devojka. Ja to nisam ni znala.'', dodade profesorka gledajući me. Ana je ispustila groktav smeh, a ova joj je uputila upozoravajuć pogled.

Ostatak časa provela je objašnjavajući neku lekciju. I uputila pogled ka momku iz zadnje klupe koji je delovao kao 'bad boy'. Ana je zakolutala očima. 

''On ti je tu sad kao neki mafijaš. Ali zapravo je uplašeno nevinašce.'', reče Ana tiho.

''Kako znaš?'', upitah je zbunjeno.

''Znam ga čitavog. Užasno dobro kara.'', dodala je što me je šokiralo. Ana? Zar je moguće Ana tako nešto da kaže? Totalno je moguće. 

''Daj mi taj upaljAč'', povika profesorka Olja sa čudnim naglaskom što me je teralo da se pomalo nasmejem. Momak je ljutito dao upaljač i izašao sa časa zalupivši vratima.

''Sad ću ja da ga upišem.'', rekla je brzo. Upisala ga je. 

I dalje sam se osećala potreseno zbog Ane. Nije valjda ono što sam mislila da jeste. U tom trenutku zvonilo je za kraj časa.

Ana me je pogledala i rekla: ''E da, ona devojka. Zlostavljala si je. zapravo, zajedno smo je mučile.'', rekla je. Pogledala sam osećajući kako mi srce udara. Ovo je bilo previše za jedan dan.

''Ja... mučila je?'', upitah još jednom. ''Da, zato što te je nervirala. I bilo je jako zabavno.''

Klimnula sam glavom neverujući. Sve je delovalo tako nestvarno. Zar je moguće? Da sam mučila nedužnu devojku?

Ustala sam sa klupe i uputila se ka hodniku. Nisam se osećala najbolje. U tomtrenutku sam osetila kako mi se boje u glavi mešaju. udahnula sam duboko i izdahnula kako bi mi bilo lakše. I bilo je. Ušla sam u učionicu sa hladnim pogledom preko svog lica. Sela sam pored Ane. Odlučila sam da više ne pravim probleme i da što manje saznam o staroj sebi. Šta ako jednog dana saznam da me je upravo onaj momak iz zadnje klupe...? Ne. valjda to sebi ne bih dozvolila.

Drugi čas je prošao u monotoniji. U pitanju je bio profesor Kostić koji je predavao matematiku. Bio je toliko naporan. Međutim, supela sam da odgovorim na nekoliko njegovih matematičkih zagoteki. Nazvao me je ''skrivenim genijem''. Većina u razredu je bila zadivljena jer po njihovoj priči, ja sam bila jedna od onih đaka koje nije bilo briga za školu, koji su više bili po klubovima nego u školi. Samo sam se nasmejala prikrivši još jedno neprijatno saznanje.

Nakon što je zvonilo za kraj drugog časa. Došla je pozitivna vest da nemamo treći čas latinskog i da smo slobodni. Pošto je bio veliki odmor. Rekla sam Ani da žurim mami da kupim nešto jer je bolesna (iskoristila sam priliku jer je Ana danas nije videla) i da idem kući. Mislim da mi Ana nije poverovala, al isam uspela da se izvučem jer je stvarno količina njene gluposti po jednom satu postala previše za mene.

Umesto kući, produžila sam autobusom ka hotelu Evropa. Sišla sam i brzom korakom (začuvši koliko moje štikle kuckaju po fino urađenom pločniku. Mogla sam videti da se dosta ljudi okrenulo za mnom. Možda su mislili da sam neka manekenka, ili sam ja to umislila. kakogod, bilo je zanimljivo videti njihove zadivljene poglede. Ja na štiklama, bilo je kao sportista u patikama. Nekako su mi legle. Sviđale su mi se. Ali stvari koje sam radila pre buđenja nikako! Od sada ću biti lepo sređena, uvek, ali ću imati damsko ponašanje. Negde sam čula da se damski stav veoma malo graniči sa uobraženošću. Biram damski stav.

Krenula sam ka hotelu i ušla brzim korakom. Mislim da je osoblje pomislilo da sam neki ubica ili nešto po mom pogledu i stavu. Prišla sam recepcioneru koji je neprijatno uzdahnuo pogledavši me.

''Izvinite...'', rekla sam tihim glasom videvši kako se malo ''raskravio'' čuvši moj glas.

''Da... Izvolite?'', rekao je kulturno. Imao je dobro držanje.

''Ne mogu da se setim imena. momak iz Norveške po imenu Frans je u ovom hotelu. Da ga niste videli. On je...'', pre nego što sam završila rečenicu, recepcioner je dodao: ''Otišao kući.''

Osetila sam kako mi se srce lomi. Samo sam klimnula glavom. Oči su m ise napunile suzama. Najgori osećaj je kada voliš nekoga, a ne znaš ni gde je. Ne možeš da mu priđeš n ida stupiš u kontakt sa njim, jer kao da ne postoji. Izašla sam iz hotela pogledavši tamne oblake koji su se skupili pokazujući da su jesenji dani otpočeli. Sela sam na drvenu klupicu u paarku na koj isam naišla i pogledala u drvo koje se polako ljuljalo pod vetrom. Htela sam da nestanem, da me nema. Uopšte nisam imala motiv za život. Do sada sam htela da sretnem njega i da budem sa njim preostalih nedelju dana, a kasnije bi smislili nešto. Sada sam od toga dobila jedno veliko ništa.

Ustala sam sa klupice polako i uputila se u nepoznatom pravcu. Čula sam sirenu u glavi, videla sam farove. Osetila sam bol. Savila sam se. Onda sam osetila tole ruke na sebi.

''Are you okay?'', upitao je.

Trgla sam se i okrenula sam se brzo. To je bio on - Frans. Stajao je iza mene. Bio je tako savršen, visok, plav, njegove plave oči su sijale. Njegova brada je bila prelepa, savršenija nego onog dana. Zagrlila sam ga osetivši njegov nežni miris i toplinu. ''Ti nemaš pojma koliko sam se zabrinula.'', rekla sam an engleskom. 

''Znam, dušo. Morao sam da promenim hotel. Onaj nije po mom ukusu.'', rekao je i zagrlio me je.

''Ali ono je jedan od najboljih hotela...'', rekla sam gledajući pravo u njegove oči.

''Usluga je bila... Pa, manje-više neprijatna.'', dodao je. ''Ali nećemo sada o tome. Nisam mogao da te nađem kući. Čekao sam dva sata u tvojoj ulici.'', pričao je tako zabrinuto.

''Škola...'', rekoh. Nasmešio se i poljubio me je u čelo. zatim smo se uputili šetajući kroz park. Međutim, u tom trenutku, ugledala sam plavokosu devojku veoma poznatog lika. Ana, pomislih. Sranje. Bilo je suđeno da nas vidi. Skinula sam masku straha, stavila masku hrabrosti  i uputila se ka još jednom događaju čije pisanje tek predstoji.