4. NO. 2

Pogledavši u mene, njene crne oči su neverovatno zasijale tim nekim neopisivim pomalo opakim sjajem. Nasmešila se tim već poznatim zlobnim, ali ne istim kao i uvek osmehom na koji se nisam navikla otkrivajući bele zube koji su bili ravni bez imalo greške na njima što je delovalo već vidljivo veštački. Frans koji me je držao za ruku i na neki način zabrinuto gledao. Stegao me je jače kao da je pokušavao da me zaštiti ili tako nešto. Nije mi trebalo dugo da shvatim da sam mu stisla ruku jače nego što sam trebala. Pogledao me je. Zabrinuto sam odmahnula glavom bez reči. Znajući Anu ovoliko koliko je već znam, ona će verovatno sve ispričati svima što mi nimalo neće biti prijatno. Nisam takva soba, a ne znam n ida li sam bila nekada samo ne želim da svi znaju sve o meni. Svako treba svoju privatnost. Polako smo joj se približili. Primetila sam promenu odeće na njoj koja je bila neverovatna. Više nije  nosila štikle i haljinicu. Sada je bila obučena potpuno normalno i bez previše šminke. Na sebi je imala obične crne pantalone i belu košulju savijenu do laktova. Kosa joj je bila zavezana u rep. U faci je bila malo deblja, verovatno zbog nedostatka šminke. 

''Ana... Ej...'', otpočela sam konverzaciju pomalo sa tremom. Mrzela sam što imam taj čudan stalno neprijatni osećaj u njenom prisustvu. U tom trenutku sam u daljini ugledala tri babe sa vunenim prslucima na sebi koje se došaptavaju što me je na neki način nasmejalo jer su užasno podsećale na skupljene ovce u sred leta.

''Helena!'', reče nežnijim tonom, a onda me zagrli kao da me nikada nije videla u životu. Mirisala je tako fino. Bože. Kada je stigla da se sredi? Nepunih sat vremena je prošlo od kada smo izašle iz škole. Ana mi je jednom u ovih nekolino nedelja pomenula da njoj treba dobar deo jutra da stavi samo šminku na svoje lice. Delovalo je tako nelogično. Pomislila sam da nisam opet fasovala neki problem u glavi.

''Ana, ali kako...?'', upitala sam gledajući je. Čak je i bila malo deblja nego obično. Njeni kukovi su bili širi.

''Ana?'', upita začuđeno, a onda poče da se smeje sa grohotom. 

''Ja sam Ivana.'', reče iznenadno naglo se uozbiljivši bez trunke šale na sebi.
''Ne nisi.'', rekoh sumnjičavo gledajući je pravo u oči. Koliko god se trudila da uočim neistinu, nije mi uspevalo! Mislila sam da će mi glava pući. Iako nisam htela da prihvatim, trenutno je sve  delovalo logično kada uzmemo u obzir Ivanu koja je verovatno bila sestra bliznakinja Ani, međutim tračak sumnje ili bolje reći paranoje da je to zapravo Ana koja se pretvara mi se motalo po glavi. Frans je zbunjeno gledao u Ivanu koja mi je naslonila ruku na rame na neki pomalo lezbejkasti način.

''Zar ti Ana nije rekla za mene?'', upita pomalo razočarano uputivši svoje krupne zastrašujuće crne oči pravo ka Fransu.

''Ne.'', odgovorih posmatrajući pažljivo. Frans se pomerio i pustio mi ruku. Pogledala sam ga brzo, samo se nasmešio.
''Ona je samo prijatelj...'', pravdala sam mu se. Uhvatio se za čelo i počeo da se smeje. Imao je taj neki čudan zarazan smeh. Ana se nasmejala preklapajući usta rukom. Iskreno, u tom trenutku sam se nadala da to nije Anina kopija. Čovek ne može da se izbori sa jednom Anom, a kamoli njenom sestrom bliznakinjom.

Kada je Frans prestao da se smeje, Ana je najzad progovorila: ''Znaš, čula sam za tebe i amneziju. Ana ti nije ništa rekla za mene?''
Odmahnula zam glavom ne uspevajući da kažem ništa. Prosto sam bila šokirana. Zacoktala je jezikom tri puta poput starih žena koje nemaju zube što je delovalo retardirano. ''Idiot. Ona voli da se igra, sa životom...'', rekla je pomalo ljutito i upozoravajuće ali ipak sa tračkom humora u glasu.
''Primetila sam.'', dodadoh gledajući je i dalje pokušavajući da ubedim sebe u ono što sam čula.
''A i ta amnezija je gadna stvar. Promenila te je. Bila si gora od Ane, samo da ti kažem...'', objasnila mi je tapkajući me opet po ramenu, ali ovog puta jače. Pogledala sam je izbečeno. Zatim je povukla ruke primetivši da je Frans gleda kao da će da je ubije.
''Ja sam Ivana!'', rekla je pruživši ruku setivši se da mu se nije prestavila. Fransu nije trebalo mnogo da shvati šta mu je uradila, usput, ona je rekla to toliko glasno kao da drži govor pred publikom. ''Frans.'', rekao je istegnuto sa svojim norveškim naglaskom. U tom trenutku Ivana me je pogledala pomalo zabezeknuto i uzela me je pod ruku, odvojila u stranu pogledavši ga, ubeđena da nas neće čuti.
''Ovo uopšte ne liči na tebe. Pre si imala momka kog poželiš. I sada ih ima koliko hoćeš, a ti si baš izabrala ovog retardiranog mutavca...'', pričala je brzo da sam je jedva razumela. Ono što Ana nije imala jeste Ivanina ubrzana energija. Ana je nekako bila usporena i manje spontana.
''On je Norvežanin.'', objasnila sam joj, a ona je ispustila glas shvatanja nešto u stilu 'EUREKA'
Ipak je odlučila da me vrati Fransu kome je sada sve ovo delovalo zanimljivo. Pretpostavila sam da je kada je video da me odvlači pomislio kako imam lude prijateljice koje baš i nisu pri sebi.
''Ivana, gde si ti bila sve ovo vreme?'', upitah ono što mi je prvo palo na pamet i što je delovalo nelogično.
''Razmena učenika. London. Oh yeah. Ludilo.'', odgovorila je nekako puna ponosa.
Frans se u tom trenutku promeškoljio i upitao: ''I ona zna engleski?''
Primetila sam koliko je u stvari bio savršen. Nisam ni stigla da odgovorim, kada je Ivana upala: ''Da, znam engleski...''
Delovala je tako puna sebe. Ipak se pomalo i ličila na Anu. Ili sam ja možda malčice osetila ljubomoru.
''Fino.'', dodao je analizirajući Ivanu od glave do pete poput nekog robota.
Ivana je u tom trenutku izvadila telefon koji je naizgled vibrirao. Javila se. To je bila Ana. Čula sam kako viče u slušalicu kao da je doziva preko brda. Ivana joj je objasnila da me je srela, ali pre nego što je uspela da kaže s kim, stavila sam kažiprst na usta uspaničeno skakajući poput skočka. Klimnula je glavom sa razumevanjem. Rekla je da idemo na kafu.
Kada je završila sa telefoniranjem pogledala me je sa malo vragolastim osmehom na licu.
''Znači niko ne zna, jel?'', upitala je nevaljalo odmahivajući glavom pogledavši sada u njega skupljenih očiju. Pomislila sam da će početi da nas ucenjuje ili tako nešto i iskreno se nadala da neće biti spremna na taj korak.
''Da.'', potvrdih iskreno nemajući više ništa pametno da dodam.
''Stvarno si se promenila.'', utvrdila je sada gledajući ona mene.
''Sada verovatno razmišljaš da ja nemam kakvu sestru bliznakinju.'', rekla sam u šali.
''Da, veruj mi da me ne bi čudilo to od tebe.''
Nisam bila sigurna šta je to trebalo da znači. A najviše od svega nisam volela to što su svi govorili u stilu 'od tebe svašta može da se očekuje', a niko nije hteo da kaže šta sam ja to učinila da bi drugi pomislili to.
Nekoliko minuta se premišljala, verujem da je izmišljala izgovor ili tako nešto i rekla: 'E, Helenice, moram da idem, imam neki dogovor kod pedikira. Nokti su mi puni zanoktica.'', požalila se pokazujući mi nokte i crvenu kožu oko njih.
Klimnula sam glavom. Zagrlila me je još jednom i brzim korakom se uputila  ka žutoj pečurki gde je masa ljudi čekala autobus. Ivana ide gradskim autobusom? Da li je to moguće? Sve je bilo tako brzo.
U tom trenutku se baš i nisam osećala sigurno. Nije mi bilo prijatno. Osetila sam neku slabost u telu. Psihički ne, ali fizički da. Kao da imam virus ili kao mamurluk. Odakle znam kako izgleda mamurluk? Verovatno da se nisam treznila dok nisam izgubila pamćenje, odakle verovatno i taj osećaj. Okrenula sam se ka njemu i pogledala ga. Visok, predivan. Zagrlila sam ga. Osetila sam njegove zategnute grudi i stomak. Pomazio me je po glavi. kada sam se odmakla, poljubio me je u čelo i promrmljao nešto na Norveškom. Upitno sam digla obrvu.
''Čuvam te.'', objasnio je i zarlio me opet. Osetila sam opet nejgov prelep miris. Uhvatila sam ga za ruku i uputil se  nepznatom pravcu sa nepoznatim ciljem.
Nastavili smo da šetamo ulicama držeći se za ruke. Narod koji je prolazio malo nas je čudno gledao. Verovatno zbog toga što smo bili prelepi. Zaista, nisam mogla videti savršeniji par od nas. Ali sve ovo je delovalo nekako prebrzo, poput one noći u bolnici. Na trenutak sam se zapitala po drugi put danas, da li je sve u mojoj glavi uredu?
''Omiljena pesma?'', upitao je posle dužeg ćutanja kada smo seli na jednu zelenu klupu oivičenu crno obojenim metalom koji je na sebi imao lepe detalje. Pogledali smo decu koja se igraju. Čekajući moj odgovor, Frans se na trenutak nasmešio. Prijao mi je njegov osmeh. Oktrivao je neku toplinu iz njega. Bila sam uverena da mi ne bi trebalo grejanje čak ni u najhladnijim noćima, samo bi m itrebao njegov osmeh koji bi me ugrejao.
''Hmmm. U poslednje vreme slušam balade, neke na srpskom, a neke na engleskom jeziku. Tebi?'', upitala sam ga polako naslanjajući glavu na njegovo rame. Bio je miran i disao je polako mada sam mogla osetiti njegovo ubrzano srce. Imala sam osećaj da će se on svakog trenutka istopiti.
''Uglavnom slušam stranu muziku. Svidela mi se jedna pesma na tvom jeziku.'', rekao je smeškajući se otkrivajući šmekerski stav.
''Zaista?'', upitah ispravivši glavu sa podignutom obrvom. Klimnuo je glavom. Uhvatila sam mu toplu ruku.
''I koja je pesma u pitanju?'', upitah znatiželjno listajući pesme po svojoj glavi.
U jednom trenutku je zaćutao, verujem da je pokušao da se priseti teksta, a onda je otpočeo prijatno iznenadivši me: ''Sveeet  je leeep kadaa sanjaamoo...''
To je zvučalo pomalo smešno, jer je njegov akcenat delovao pomalo izduženo, ali isvakako je bilo preslatko. Poljubila sam ga polako uobraz. Njegovo bledo lice se na trenutak zacrvenelo.
''Trebalo mi je dva sata. Ali isplatilo se.'', dodao je zacrvenevši se još više. Nasmešila sam se osetivši kako moja ljubav prema njemu raste još više. Nisam verovala u sve ovo. Izgleda da je ljubav na prvi pogled stvarna. Neko vreme smo sedeli na klupici razgledajući park i ljude koji ubrzano džogiraju. U jednom momentu kao da je jedna slika izašla pred mojim očima. Znala sam jedno mesto, ali ne znam odakle. Na trenutak kao da su se sve slike vratile i u isto vreme izgubile ostavljajući za sobom samo jednu.
''Kalemegdan.'', promrmljah ustajući sa klupe naglo.
''Šta?'', upitao je pokušajući da me razume.
Pogledala sam ga sa osmehom. ''Setila sam se nečega. Idemo na Kalemegdan.'', rekoh uzimajući ga za ruke. Brzim korakom smo se uputili nazad ka hotelu. Bilo je smešno videti začuđene ljudske face koje su smešno gledale u nas. Uočila sam da sam sa obe strane bila okružena zgradama koje su bile obojane u sivoj fasadi. Na skoro svakoj terasi se mogao uočiti mirišljavi oprani veš koji se sušio. Ljudi, pored toga što su žurili, kao da nisu hteli da stignu na odredište, kao da su želeli da uživaju u momentima prijatne šetnje, međutim većina je samo nastavila brzim ritmičnim hodanjem. U tom trenutku sama želja da stignem do Kalemegdana je gorela u plamenu. Poput malog deteta, držala sam Fransa za ruku koji je na svom licu pokazivao emocije sreće i opet onaj osmeh koji mi se usadio duboko u glavi. Kada bih opet izgubila pamćenje, verovatno ga ne bih zaboravila.
Uspeli smo da stignemo do njegovog auta. Ušli smo polako. Na trenutak se zakočio i upitaokavaljerski : ''Kuda?'' pogledavši me pomalo ozbiljnim pogledom. Znala sam kako Kalemegdan izgleda, ali put? Toga nisam mogla da se setim, kao ni veće delove grada. Zato sam u torbi stavila mapu, jeste da glupo i kretenski zvuči ali nsiam htela da se izgubim. ''Mene pitaš.'', rekoh vadeći mapu iz torbe. U tom trenutku Frans se tako smešno nasmejao da sam ostala zbunjena. Nikada ga nisam videla kako se tako smeje čak ni malopre kada se nasmejao pred Ivanom.
''Znam. Šalio sam se. Znam ovaj grad bolje od tebe, verovatno.'', izjavio je pomalo praveći se važan. Nije mi trebalo dugo da odgovorim zadirkujući ga: ''Ma je li? Koja srećnica je u pitanju?''
Uputio je ozbiljan pogled što sam shvatila kao neprihvaćenu šali. Samo sam se nasmešila stavljajući ruku na čelo. Potapšao me je po ramenu. Nije nam trebalo dugo da stignemo do odredišta. Srećom nije bilo gužve. Bila sam zadivljena kako su one stare zidine urađene. Šetali smo polako razgledajući fino uređene bašte na kojima su blistali zalasci sunca. Onda smo došli do jednog dela gde su bile poređane klupe i šahovski stolovi. Na jednom od tih stolova bili su okupljeni stariji ljudi koji su se prepirali oko nečega. Izgleda da igrač nije napravio dobar potez. Bilo je zaista mnogo ljudi. Većina njih je posmatrala sivkaste golubove koji su se rabili oko mrvica hleba koje su bile pobacane na betonu. Izgleda da je pored golubova bila glavna atrakcija mala devojčica koja je skakutala. Bila je prelepa. Imala je rumene obraze i zelene oči. Njena plavičasta kosa se pomerala kako je ona skakutala. Neki su samo šetali gledajući u jednom pravcu koji mi je već odavno bio poznat. Pogledala sam u Fransa koji se zabavljao gledajući devojčicu. Onda je iz svoje dugačke braon torbe okačene oko desnog ramena izvadio veliki crni fotoaparat i uslikao nekoliko slika devojčice. Slike su prelepo ispale, poput filmskih scena. Zagledavši se u mene, kao da mi je čitao misli, samo je upitao: ''Gde je to mesto kog si se setila?''. Bila sam zadivljena. Glavom sam tiho pokazala prekoputa pogledavši u klupe koje su bile smeštene pored borova. Preko puta se video Dunav na čijoj površini je bila prelivena blago-narandžasta boja poput mandarine. Preko puta dunava video se grad i avioni koji su leteli. Polako sam otišla do zidića koji je bio odmah ispred klupa. Sela sam na jedan uživajući u pogledu na zalazak sunca. Mogla sam čuti škljockanje fotoaparata iza sebe. Polako sam se okrenula i nasmešila. Frans me je slikao. Baš u tom trenutku. Zatim je prišao, seo pored mene i poljubio me. Osetila sam njegova pomalo lepljiva usta i toplinu koja me je okruživala. Narandžasti zalazak je polako nestajao, ali moja ljubav prema njemu nije.

                                                                             ***

To veče sam se vratila od kuće oko osam sati. Frans je insistirao da pođem na večeru sa njim. Rekla sam da i nisam neki tip za večere i da bih radije volela nešto manje svečano. Samo je odgovorio: ''Okej. Probađeš nešto manje spektakularno.''
Nadala sam se da u njemu nisu bile perverzne misli. Iznenadilo me je kada je iz kese izvadio dva ogroma hamburgera sa svakakvim prilozima u njima usput je kupio i dve limenke koka-kole. Rekla sam mu da je najlepše jesti na klupi. I tako smo seli, jeli i pričali o mnogim stvarima. Shvatila sam da moj engleski nije baš toliko savršen kada sam zakočila prilkom objašnjavanja, srećom je Frans sve shvatio što mi je bilo jako drago. Takođe je i pokušao da me nauči nekoliko reči na Norveškom. Baš sam loše zvučala što ga je nateralo da se kikoće na svakih pet minuta pri pomisli na moj akcenat. ''Jeg liker deg'', govorila sam ali usporeno. Ipak, on je to izgovorio brzo, a onda je napisao na telefonu kako se piše što me je još više zbunilo. Rekao je da to znači ''Sviđaš mi se.''
Onda sam ja njega naterala da kaže isto to samo na srpskom jeziku. Nije zvučao bolje od mene. Poput gugl prevodioca. Neko vreme smo se smejali, onda sam mu rekla da ću biti u nevolji ako ne dođem kući večeras jer sam navodno u kazni. I tako, povezao me je kuću uz lagani poljbac pred rastanak. Dala sam mu svoj broj koji sam našla u telefonu što je učinilo da se osećam manje-više sigurnijom. Kola koja su se trkala u ulici su mi u tom trenutku razbila razmišljanje i prisećanje na nega. Nisam bila sigurna da li se to dešava samo meni ili svima koji se ovako zaljube, ali želela sam da se ne odvajam od njega. Uspela sam da  tom trenutku skupim hrabrost i tri puta pokucam na bela eloksirana vrata. Sačekala sam nekoliko sekundi kada sam čula da se otključavaju. Osećala sam neku tremu pomešanu sa strahom iako nisam znala zašto i zbog čega tačno. Otvorila je mama, poprilično nervozna. Pokazala je glavom da uđem. Kada sam ušla u hodnik, osetila sam neki užegli miris, tačnije miris alkohola pomešanog sa cigaretama što mi je poprilično smetalo. Pre nego što sam stigla da se okrenem, osetila sam veoma jak i bolan udarac po leđima koji je učinio da se refleksno ispravim i okrenem. Okrenula sam se naglo da vidim šta je u pitanju. Bila sam u šoku. Mama je držala u ruci kaiš. I to kožni.
''Mama, šta je...'', nisam ni stigla da upitam kada me je ošinula po ruci. Bilo je tako bolno da sam se odmah uhvatila i ispustila bolni jauk. ''Ćuti.'', rekla je kroz zube i udarila još jednom.
''Mama, prestani!'', rekla sam glasno gledajući crvenilo u njenim očima. ''Kome ti ućuti... Mamicu ti...! Kome?!'', upitala je jako glasno. Imala sam utisak da će je čitav Beograd čuti. ''Prestani.'', bukvalno sam molila. Nije me poslušala. Nastavila je da me udara dok se nisam obalila na patos. Osetila sam kako mi se vrti u glavi od bola, a onda sam zatvorila oči.
Sledeće čega se sećam jeste da sam se polako probudila na kauču. Bila sam prekrivena ćebetom. Dnevni boravak je bio vrlo topao i više nisam mogla osetiti cigare. Čula sam kako se neko domunđava i shvatila da u sobi nije samo moja mama. Polako sam otvorila oči. I shvatila zašto nisam mogla da ispravim noge. Pored mene je sedeo glavom i bradom Vuk. naglo sam ustala u sedeći položaj. ''Sine, jesi dobro?'', upitala je mama ovog puta imajući dobar glas gledajući me nežno. Znala sam da glumi i smatrala sam da nije bila toliko pijana da bi naškodila nekome.
''Šta mi se desilo?'', odlučila sam da odvratim glumom. Na trenutak sam mogla videti njihova zgrožena lica. Mogla sam videti da se mama skamenila od straha. Šta ako doktori saznaju? Prijaviće je u centar za socijalni rad.  ''Dušo pala si i udarila si se. Proklete stepenice.'', odgovorila je mama. Lagala je kao što sam i pretpostavila. Videla sam kako je desnu ruku položila na okvir od vrata dok je levu držala na bok. Koliko god da je zvučala nije delovala zabrinuto. A Vuk? On je već malo pokazivao brigu, ali njegovo ledeno lice kao da je krilo. U meni je, ipak, postojalo nešto što mi nije dalo da samo ćutim i da se sažaljevam već da pustim glas i jasno i glasno protestujem. ''Da li se sećaš...'', krenula je da pita, ali sam je prekinula automatski izvlačeći ruku iz Vukove koja je na nerealan način bila nežna. ''Slušaj, ja neću da izigravam nevinu sveticu ovde, pogotovo prema ljudima koji se prema meni ponašaju kao prema životinji.'', izustih besno ljutitim glasom ne prepoznajući samo sebe. To je učinilo da i mama i Vuk ustuknu.
Ovog puta sam ustala sa kreveta. bilo je zabavno gledati njihove zgrožene face. ''Dušo nije ti dobro, moraš da ideš u bolnicu.'', rekao je Vuk hvatajući me za ramena. Naglo sam se izmigoljila.
''Dobra ideja. Nema problema. Reći ću da me je ona izbila kaišem.'', hladno progovorih gledajući pravo u mamine oči. Njeno lice kao da je promenilo sve nijanse crvene, toliko sam mogla videti na slaboj svetlosti lampe. Vuk me je gledao sada već zabrinuto. ''Vodi me u bolnicu, a zatim u policijsku stanicu.'', rekla sam odglumivši odlučnost iako mi to uopšte nije palo na pamet. Mama me je pogledala sada već uplašeno. 'Ili, Vuče, daj mi momenat. Mama, dođi ovamo.'', rekoh. Otišla sam u pravcu hodnika. Primetila sam da sam bila obučena u pidžamu. Na desnoj ruci sam ugledala slab trag ljubičaste boje pomešane sa crvenom. Verovatno masnica.
''Ako to učiniš. završiću u zatvoru.'', rekla jeovog puta ona zauzimajući uplašeni stav i imala ton kao da moli.
''Zaista?'', upitah hladno i ljutito gledajući kako joj oči suze. Polako je klimnula glavom.
''Jedino ako prestaneš da radiš ovo što radiš. I ako mi ukineš kaznu i ako već jednom počneš da se ponašaš prema meni kao prema odrasloj osobi.'', rekla sam joj svoje uslove.
''I ima još nešto. Vreme je da počnem da izlazim. Opet.', dodadoh odlučno je gledajući. Kao da je bila zadivljena na mojoj hrabrosti da joj kažem to.
Sada je na licu imala taj već neki mirniji izraz, bila je manje napeta.
Pokušala je da se pravda poput nemoćne osobe, poput malog deteta što me je izluđivalo: ''Tugovala sam. Onda sam malo više popila i...''
''Znači to što si me ubila od batina te je učinilo srećnom. Odlično.'', upadoh veoma ljutito i dalje je gledajući u oči. Ovog puta je spustila pogled. Nije joj bilo prijatno. Nisam imala snage više ništa da joj kažem, samo sam ušla u dnevni boravak i pogledala Vuka koji je mirno stajao. Sva ona njegova agresivnost kao da je nestala. izgledao je kao bezopasna maca.
''Vuče, hoćeš li da prošetamo?'', upitah ga tiho iako sam osećala bol u mišićia i blago podrhtavanje.
''Ajde. Idi obuci nešto toplo. zahladnelo je napolju.'', rekao je dodirnuvši me po ruci.
Otišla sam u sobu i samo nagrnula veliki crni duks koji sam našla u ormanu. Polako sam sišla i videla da se smeška. Videla sam da je mama u dnevnoj sobi da je očigledno zabrinuta i tužna. Masirala je glavu. Vuk i ja smo polako izašli iz kuće upitivši se ka mirnoj ulici osvetljenoj tamno narandžastom svetlošću uličnih lampa. Polako smo šetali, jedno vreme bez reči. Opazila sam da je bio ošišan kratko, na jedinicu. Na sebi je imao maskirne pantalone i vojničke čizme. Gore je bio obučen u crnu duksericu. Skontala sam da je identična onoj koju ja imam na sebi.
''Kako sm ose upoznali?'', upitala sam ga polako gledajući njegove crte lica koje su se pomerale. Kao da je žvakao nešto, verovatno žvaku. Samo sam želela da skrenem misli od prethodnih događaja, u suprotnom bih pobila sve oko sebe.
''To je bilo jedno veče, koje je jako podsećalo na ovo.'', otpočeo je polako, otkrivajući zategnutu kožu na licu prilikom osmeha.
''Ja sam tog dana bio sa ortacima i bio sam sjeban. Trebao sam nešto da im pomognem, znaš, trebala na je brza lova i ono...'' Na trenutak sam ga zabezeknuto pogledala i nisam kontala kakve je to veze imalo sa mnom. ''I tako sam prolazio pored jednog obližnjeg kluba i zamisli šta?'', upitao je crkavajući od smeha. ''Šta?'', upitah ga zamišljajući šta će sada da izvali.
''Ugledao sam tebe pijanu!'', rekao je kikoćući što mi ni malo nije bilo smešno. ''Onda si to veče prespavala kod mene i ujutru smo se prvi put poljubili... Nakon što si povratila i oprala zube.''
Fuj. Da sam ja bila ja tada, verovatno bih i onako pijana uskočila u prvi kontejner samo da njega izbegnem. ''Poprilično bizarno.'', priznah skrenuvši pogled sa njega.
''I ne mora da bude.'', rekao je. Okrenula sam glavu da ga bolje osmotrim i skontala da je njegova glava bila tik do moje što mi se očito nije svidelo. Pre nego što sam stigla da se pobunim poljubio me je. Počeo je polako. Nije se ljubio dobro ni približno Fransu. Bilo je glupo što sam uopšte poređivala Fransa sa Vukom. Vuk je non-stop nametao svoj jezik pokušavajući da me uguši. Odmakla sam se nakon što sam shvatila šta radim.
''Prestani.'', rekla sam već ugušena od njegovog dezodoransa koji je naprskao čak i po odeći.
''Zašto?'', upitao je nerazumno.
''Volim drugog. Imam momka'', odgovorila sam brzo i iskreno gledajući kako mu osmeh sa lica polako nestaje. Sada je opet vratio tu mračnu obiljnost.
''Nisi ni bukvalno upoznala sebe. Nisi se ni setila ijedne slike i već voliš nekog drugog. Molim te...'', kao da se sprdao sa mnom. Bio je tako hladnokrvan. Imao je taj nepoverljiv izraz na licu. Da me voli, verovatno bi pokušao da me zagrli ili da nešto uradi da me vrati. Ali ja ni tada e bih pokleknula.
''Da. I preboli to...'', rekla sam drsko gledajući ga pravo u oči. ''Taj duks je od mene.'', rekao je pre nego što sam se okrenula. Polako sam ga skinula i predala mu ga pravo u ruke.
''Izvoli. Možeš da ga vratiš. Bio je vrlo udoban i jedinstven.'', namerno sam to rekla pogledavši u isti duks na njemu zamišljajući njegovu 'ekipu' čudaka sa istim duksevima. Ostao je u mestu gledajući duks. Brzim koracima sam se uputila nazad ka svojoj uličici. Bilo je previše hladno za jesen. Još više sam ubrzala korak. Nisam volela Vuka i mrzela sam njegov kestenast ukus u ustima. Sve što sam trenutko želela jeste da se osećam sigurnom. Moj jedini izlaz i opcija bio je Frans. zastala sam na sred puta i izvadila telefon.
Hej - poslala sam mu prvu poruku. Videla sam da je na WhatsApp.u poslednji put bio aktivan pre nekih desetak sati, međutim odmah je počeo da kuca.
Hej, malecka, šta radiš? - odgovorio je stavljajući smešak.
Mislim na tebe. - odgovorila sam crveneći se.
Awww. To je baš slatko. Nego, trebaćeš mi sutra. Imam iznenađenje za tebe. - napisao je poruku izuzetno brzo. Nasmešila sam se. I uputila se ka kući kroz čiji su prozor svitkale različite boje. Televizor je bio upaljen. Ovo je moja prilika da razgovaram sa mamom. Da joj kažem sve. 

3. Neki novi momenti

''Mama.... Da nisi videla neki papirić? Bio je na mom radnom stolu?'', upitala sam je nervozno tražeći komad papira koji mi je bio jedini kontakt sa Fransom. Dva dana nisam izlazila iz kuće. Verovali ili ne, bila sam u kazni. Da, da, iako sam imala osamnaest godina, što je bilo potpuno jezivo. Mama je tog jutra uhvatio napad emocija. Prvo je plakala, brinula je, grlila me, a onda je počela da se dere i vikala je da li sam normalna što me je potpuno bacilo, ne u očaj, već u stanje opet one čudne zbunjenosti. Osećala sam se poput izgubljene Alise koja je upala u zečiju rupu i nije znala kuda dalje. I još nešto. Saznala sam neke detalje te čudne ''misteriozne'' noći kada sam nastradala. Mama je pričala da sam bila na svojoj rođendanskoj žurci. Sedamnaestog jula. Kažu da sam bila nervozna i  da nisam htela da se slikam, iako sam u folderu pod nazivom ''Rođendan2016'' u telefonu našla oko stotinak slika što me je teralo da se nasmejem. Sve je u tom trenutku izgledalo tako loše, sarkastično i smešno poput loše odrađenog scenarija nekog filma ili serije, nebitno. 

''Ne. Mada sam sređivala sobu sinoć i verovatno sam ga tutnula u kesu za otpatke.'', čuo se njen glas iz daljine. Tada se zamalo nisam onesvestila. Strčala sam nis stepenice, onako ogrnuta bademantilom i pidžamom koja je bila ispod poput nekog sumanutog ludaka koji je bežao iz ludnice. Zatim sam izašla iz kuće i otrčala do kontenjera. Počela sam rovariti preoznajući skorašnje ostatke našeg smeća. Mora da je negde tu. Ništa. Nažalost sve što sam uspela da pokupim bio je užasan smrad kontenjera koji me je terao da povratim. Razočarano sam se vratila u kuću, sela u dnevni boravak i zaronila šake u lice. Znala sam da to nije najpametnija ideja zato što su mi ruke bile prljave od kontejnera. Ali koga je bilo briga kada sam se loše osećala? Ustala sam i znala sam da ima izlaz. Znala sam gde je njegov hotel i otići ću do hotela kasnije. Sranje. Setila sam se razgovora sa Anom. Danas je dan kada se ja vraćam u školu. Osetila sam tremu u stomaku. Ana je bila toliko srećna i non-stop je pričala o nekim suludim odevnim kombinacijama što me je sve više izluđivalo. Uputila sam se ka sobi gde sam se bacila na krevet i razmišljala šta ću sledeće uraditi. Bila sam spremna na sve, samo da bih na nekoliko sati ili barem minuta zataškala svoje misli o Fransu. Odlučila sam da bi započetak bilo dobro da se okupam. Otišla sam do ogromnog lepo-uređenog kupatila koje je podsećalo na kraljevsko. Bilo je totalno drugačije uređeno. Mama je jednom spomenula da ni jedno mesto nije bitno kao kupatilo jer tu održavamo higijenu i tu dolazi izvor čistoće. Tada sam pomislila da verovatno ejde previše govana iz WC šolje što me je teralo na smeh. Usula sam neku kupku koja je stvarala ogromne balone koje sam obožavala. Stavila sam veoma toplu vodu koja mi je itekako prijala i nekoliko sitnih kamenčića koji su bili deo neke SPA medicine, valjda. Kada sam dodirnula toplu vodu, gotovo sam se naježila koliko ej prijalo. Ušla sam u kadu osećajući kako mi se svi delovi u telu opuštaju. Osetila sam strujanje vena, puls, osetila sam kako mi se sve u organizmu pokreće. zar je voda bila toliko topla? Onda sam potopila glavu. Isprva je prijalo, a onda sam ugledala blesak belih farova i vrisnula. Izašla sam iz vode mahialno se boreći sa vazduhom. Upravo sam se setila jedne sitnice. Farovi auta. Mogla sam osetiti strah i žaljenje. Žaljenje zbog osobe koja sam tada bila. Možda sam htela da se promenim još tada. Eto ti, stara ja, verovatno ti je želja ispunjena. Ogrnula sam bade-mantil i izašla iz kupatila drhtajući. Sela sam na krevet razmišljajući o farovima koji su bili čudni i imali su crtu u sebi poput audija što je činil oda se naježim još više. Ali ko je to uradio? Mama je rekla da još nisu saznali, ali jednom čim saznaju, tužiće ga ili je. Dotična osoba me je navodno udarila i ostavila da trunem na ulici miseći da sam mrtva. Fuj. Verovatno se uplašila/o. Uspela sam da dođem k sebi. Obukla sam se u običnu kućnu odeću i uzela da sušim kosu fenom. Nikada se nisam toliko namučila u životu. Zar je sušenje kose toliko teško? Kada sam je napokon osušila, stavila sam neko ulje. Bilo je neverovatno kako je moja kosa bila smeđa, presijavala se, a na suncu je imala nekakav crvenkasti odraz poput sunčevih zraka pred zalazak. Bila je talasasta i nežna. Posle toga sam se bacila u krevet i zaspala kao top. Mogla sam osetiti graške znoja koje mi se slivaju niz lice. Teško disanje. Bol u glavi. Onda sam čula zvonjavu i shvatila sam da je telefon. Ustala sam shvativši da se nisam ni oznojila, više nije bilo boli, i disala sam savršeno. Šta sve može mozak da učini! Javila sam se pospano i čula sam veoma glasan Anin glas: ''Gde si, ludačo? Dolazim po tebe. Obuci se dobro.'', rekla je, ''I ne zaboravi ko si!'', dodala je razmaženim glasom. U sebi sam pomislila da je pukla, ao nda sam shvatila da imam manje od sat vremena do početka prvog časa. Brzo sam se stvorila kod ormara i počela kopati po stvarima. Bilo je neverovatno koliko je tu bilo stvari koje su podsećale na starlete što mi se pomalo gadilo. posle dužeg traženja, uspela sam naći neke svetle teksas farke koje sam presavila do članaka, a gore sam obukla žuti džemper koji mi je otkrivao ramena. Shvatila sam da izgledam pomalo monotono, pa sam dograbila dugaćak crni medaljon koji je delovao poput ispucalog kristala i stavila ga oko vrata. Sada je sve uredu. ostalo je pitanje šta ću obuti. Našla sam neke patike sa debelim đonom i dograbila sam jednom rukom belu kožnu torbu. Nedugo potom sam začula zvono. Sišla sam i otvorila vrata. Trebalo mi je nekoliko sekundi da dođem k sebi videvši da Ana podseća na jeftinu drocu. Sada više nije podsećala na Merlin Monro, već na Harli Kvin. Na sebi je imala jako kratku crnu suknju i misli mda je imala teget majicu na bretele preko koje je imala crveno-crni prugasti sako. Plava kosa joj je bila puštena, imala je ogromne minđuše i ogromne crne štikle sa otkrivenim prstima. Na desnoj ruci je držala teget torbu. 

Pogledala me je odozdo na gore i rekla: ''Moglo je to puno bolje, znaš?!'' 

Odmahnula sam glavom upitno. ''Molim te idi obuci one tvoje špicaste plave štikle, molim te...'', reče ona gledajući me grozničavo.

''Ali, Ana, mi idemo u školi, a ne u provod.'', upozorila sam je ljutito. Zakolutala je očima, a zatim je sa smeškom rekla: ''Slušaj, srce, gde god da odeš, moraš ići sa stilom. Zato vuci svoje dupence i prezuj se.''

Poslušala sam je i u ormaru našla špicaste plave štikle. ta devojka je izgleda znala svaki deo mog ormara, mora da ga je i sama finansirala. Sišla sam laganim korakom kuckajući niz drvene stepenice. Osećala sam se udobno, štikle su mi prijale, al isu mi nekako previše delovale drčno. Ana se nasmešila i potvrdo klimnula glavom. Iznenadilo me je to što je devojka (misleći na Anu) imala pa tek osamnaest godina, možda ni toliko i već je imala predobar auto. ako se ne varam, crvena buba. Polako smo krenuli bez reči jer je ona pojačala muziku toliko da nisam ni čula svoje misli. Srećom pa je u pitanju muzika bila nešto poput ovdašnjih stranih mikseva kao recimo ''get low'' i slično. Kada smo izašle iz auta, odnosno kada smo stigle u školu, sve je bilo poput one usporene scene. Svo su gledali u nas. Išla sam polako na štiklama gledajući drečavu Anu koja je imala osmeh do ušiju.

Svo su bili obučeni normalno, za razliku od nas. Pogledala sam je.

''Šta?'', upitala je smešeći se svojim zvonik glasom koji je delovao poput lude veverice. ''Ne bih da se hvalim, ali moj otac je direktor. A šta ne bih da se hvalim? Ima veliku ulogu u nekim strankama ovde. Plus je i bogat. Odnosno i ja sam bogata, kao što vidiš.'', objašnjavala je pomalo uobraženo što mi se uopšte nije svidelo. ''Zar se vi bogataši ne družite u društvu iste sorte?'', upitah pažljivo gledajući je. ''Pa da... Ti si jedna od nas... Barem si bila... Bićeš opet, veruj mi. Novac ti je suđen.'', pokušavala je da me ohrabri. Nisam padala na takva ohrabrenja, novac mi nije bio prioritet. Osetila sam gomilu pogleda na sebi. Da, vraćam se u školu posle tri i po meseca. Danas je petnaesti septembar. Polako sam ušla u školu praveći se na ne vidim osobe oko sebe jer mi je bilo neprijatno do bola. Pratila sam Anu jer je ona znala gde je naša učionica. Čula sam kako se neke učenice došaptavaju. Jedna je uspela čak i da dobaci nešto. Ana se u tom trenutku odmah okrenula i prišla joj.

''Devojčice... Imaš li ikakav problem...?'', upitala ju je pomalo nerazumno je r je u ustima imala žvaku koju je neprekidno žvakala.

''Droljo.'', rekla je devojka koja je delovala pomalo uzrujano, videlo se da je puna mržnje. Onda je uputila pogled pun mržnje i ka meni. Odmahnula sam glavom upitno, tipična moja reakcija. 

''A ti se kao ne sećaš. Sećaćeš se jednog dana. Jadnice.'', dodala je i činilo se kao da je htela da me pljune.

''Možeš samo da mi poližeš klitoris.'', dodala je Ana poslavši joj poljubac. Čitav hodnik je počeo da se smeje. Devojka je htela da skoči, ali je stisnula pesnice i odjurila u drugom pravcu nešto mrmljajući nerazumno. Ana je počela da se smeje i uhvatila me je pod ruku. Uputile smo se ka našoj učionici sa desne strane. Kada sam ušla nastao je , što bi se reklo, minut ćutanja. Svi su gledali u nas, mislim svi su gledali u mene.

''Helena... vratila si se...'', govorilo je nekoliko njih. Neki su prišli da se pitaju. Stidljivo sam prihvatala ruke i poljupce nekada znanih osoba. Izgleda da su shvatili šta mi se desilo, onda se nekolicina njih predstavila. Upoznala sam crnokosog debeljuškastog momka po imenu Aleksa koji je delovao ovako dobar, onda je tu bila i visoka devojka za nebo-plavom ofarbanom kosom po imenu Gabrijela. Bilo je tu još nekoliko njih čija imena nisam zapamtila. Sela sam u klupu sa Anom u srednjem redu. Okačila sam svoju tašnu od desnu stranu naslona stolice i čekala početak časa. Ana je listala nešto po instagramu i smejala se.

''Znaš li zašto nas je ona kučkica zaustavila na hodniku?'', upitala me je sa osmehom.

''Zašto?'', upitala sam, međutim pre nego što sam dobila odgovor ušla je profesorka. To je bilo još jedna čudna stvar koju sam videla od kako sam se probudila. na prvi pogled sam pomislila da je to jedna od učenica dok nisam videla dnevnik u rukama. Bila je to poviša žena koja je ličila na devojku ili zgodnu veoma mladu ženu koja je na sebi imala visoke štikle sa veoma veoma visokom potpeticom i nežnu haljinicu toliko kratku da smo joj skoro mogli videti dupe. Njena kovrdžava crvenkasta kosa do ramena se pomerala. Bila je bomba.

''Vidim da nam je došla Helena.'', rekla je odmah brzim tonom. trebalo mi je nekoliko sekundi da shvatim šta je rekla jer je to tako brzo sročila da je niko nije razumeo. Ustala sam automatski. Pogledala me je. 

''Uređena, kao i uvek. Mada sada malo manje. Kako god, čula sam za tebe i veoma mi je žao.'', tiho je rekla dok su joj se oči sijale. Imala sam utisak da će zaplakati. Klimnula sam glavom i nasmešila sam se.

''Ja sam profesorka Olja Nikolić (u pozadini sam čula kako Ana hladno tihim glasom govori ''drolja'' što je zamalo učinilo da prasnem u smeh). Tvoja razredna. I nadam se da ćeš ove godine biti najbolja.'', govorila je sada sporijim tonom.

''Da te pitam nešto. Pošto me je amnezija oduvek zanimala.'' ustala je sa stolice kao devojčica i prišla mi.

''Da li se ti možda sećaš gradiva?'', nekoliko njih je prasnulo u smeh.

''Gabrijela, znam da si ti, daću ti jedan.'', rekla je profesorka Olja brzim bičastim glasom. 

Gabrijela se pobunila. Mogla sam se zakleti da je devojka sedela potpuno mirno u klupi.

''Šta predajete?'', upitah i svi prasnuše u smeh, pa čak i profesorka nije mogla da zadrži ozbiljnu facu. krajičkom desnog oka sam videla Anu kak ose valja po klupi od smeha. 

''Srpski jezik.'', rekla je nasmešivši se.

U tom trenutku, jedna misao, odnosno definicija se stvorila niotkuda: ''Sintaksa određuje pravila koja određuju kako se reči kombinuju u rečenice u datom jeziku.'', otpočela sam brzo, ''prema altrenativnoj definiciji sintaksa je proučavanje uzajamnih odnosa među elementima rečenične strukture kao i pravila...'', međutim profesorka me je prekinula. ''Dobro, dosta je.'', bila je oduševljena, raširila je oči i gledala me je kao osmo svetsko čudo. ''Ali, profesorka ima još mnogo toga.'', rekla sam i tek sam sada shvatila da sam poput enciklopedije. Od nekuda sam znala o tome. Mislim ne sve, al isam znala dosta primera, definicija i slično.

''Neverovatno sećaš se šta smo učili na kraju godine. Pa da pitate Aleksu, ne bi imao pojma... Sedi.'', rekla je iznenađeno. Aleksa je potisnuo malo. Bilo mu je neprijatno.

Pogledala sam u Anu i sela. ''Inače si predprošle godine ostala na polaganju kod nje. Isprdala si je ko nikoga. Od tada te mrzi...'', obavestila me je čim sam sela. 

''Hmmm... Meni ne deluje tako.'', rekoh gledajući kako profesorka, i dalje iznenađena, piše nešto u dnevnik.

''Verovatno te je posle ovoga zavolela. Dobar posao ,svetice.'', reče Ana delovajući pomalo ljubomorno.

''Ejj.'', pogledah je i gurnuh je. Nasmešila se.

''Kako si ti divna devojka. Ja to nisam ni znala.'', dodade profesorka gledajući me. Ana je ispustila groktav smeh, a ova joj je uputila upozoravajuć pogled.

Ostatak časa provela je objašnjavajući neku lekciju. I uputila pogled ka momku iz zadnje klupe koji je delovao kao 'bad boy'. Ana je zakolutala očima. 

''On ti je tu sad kao neki mafijaš. Ali zapravo je uplašeno nevinašce.'', reče Ana tiho.

''Kako znaš?'', upitah je zbunjeno.

''Znam ga čitavog. Užasno dobro kara.'', dodala je što me je šokiralo. Ana? Zar je moguće Ana tako nešto da kaže? Totalno je moguće. 

''Daj mi taj upaljAč'', povika profesorka Olja sa čudnim naglaskom što me je teralo da se pomalo nasmejem. Momak je ljutito dao upaljač i izašao sa časa zalupivši vratima.

''Sad ću ja da ga upišem.'', rekla je brzo. Upisala ga je. 

I dalje sam se osećala potreseno zbog Ane. Nije valjda ono što sam mislila da jeste. U tom trenutku zvonilo je za kraj časa.

Ana me je pogledala i rekla: ''E da, ona devojka. Zlostavljala si je. zapravo, zajedno smo je mučile.'', rekla je. Pogledala sam osećajući kako mi srce udara. Ovo je bilo previše za jedan dan.

''Ja... mučila je?'', upitah još jednom. ''Da, zato što te je nervirala. I bilo je jako zabavno.''

Klimnula sam glavom neverujući. Sve je delovalo tako nestvarno. Zar je moguće? Da sam mučila nedužnu devojku?

Ustala sam sa klupe i uputila se ka hodniku. Nisam se osećala najbolje. U tomtrenutku sam osetila kako mi se boje u glavi mešaju. udahnula sam duboko i izdahnula kako bi mi bilo lakše. I bilo je. Ušla sam u učionicu sa hladnim pogledom preko svog lica. Sela sam pored Ane. Odlučila sam da više ne pravim probleme i da što manje saznam o staroj sebi. Šta ako jednog dana saznam da me je upravo onaj momak iz zadnje klupe...? Ne. valjda to sebi ne bih dozvolila.

Drugi čas je prošao u monotoniji. U pitanju je bio profesor Kostić koji je predavao matematiku. Bio je toliko naporan. Međutim, supela sam da odgovorim na nekoliko njegovih matematičkih zagoteki. Nazvao me je ''skrivenim genijem''. Većina u razredu je bila zadivljena jer po njihovoj priči, ja sam bila jedna od onih đaka koje nije bilo briga za školu, koji su više bili po klubovima nego u školi. Samo sam se nasmejala prikrivši još jedno neprijatno saznanje.

Nakon što je zvonilo za kraj drugog časa. Došla je pozitivna vest da nemamo treći čas latinskog i da smo slobodni. Pošto je bio veliki odmor. Rekla sam Ani da žurim mami da kupim nešto jer je bolesna (iskoristila sam priliku jer je Ana danas nije videla) i da idem kući. Mislim da mi Ana nije poverovala, al isam uspela da se izvučem jer je stvarno količina njene gluposti po jednom satu postala previše za mene.

Umesto kući, produžila sam autobusom ka hotelu Evropa. Sišla sam i brzom korakom (začuvši koliko moje štikle kuckaju po fino urađenom pločniku. Mogla sam videti da se dosta ljudi okrenulo za mnom. Možda su mislili da sam neka manekenka, ili sam ja to umislila. kakogod, bilo je zanimljivo videti njihove zadivljene poglede. Ja na štiklama, bilo je kao sportista u patikama. Nekako su mi legle. Sviđale su mi se. Ali stvari koje sam radila pre buđenja nikako! Od sada ću biti lepo sređena, uvek, ali ću imati damsko ponašanje. Negde sam čula da se damski stav veoma malo graniči sa uobraženošću. Biram damski stav.

Krenula sam ka hotelu i ušla brzim korakom. Mislim da je osoblje pomislilo da sam neki ubica ili nešto po mom pogledu i stavu. Prišla sam recepcioneru koji je neprijatno uzdahnuo pogledavši me.

''Izvinite...'', rekla sam tihim glasom videvši kako se malo ''raskravio'' čuvši moj glas.

''Da... Izvolite?'', rekao je kulturno. Imao je dobro držanje.

''Ne mogu da se setim imena. momak iz Norveške po imenu Frans je u ovom hotelu. Da ga niste videli. On je...'', pre nego što sam završila rečenicu, recepcioner je dodao: ''Otišao kući.''

Osetila sam kako mi se srce lomi. Samo sam klimnula glavom. Oči su m ise napunile suzama. Najgori osećaj je kada voliš nekoga, a ne znaš ni gde je. Ne možeš da mu priđeš n ida stupiš u kontakt sa njim, jer kao da ne postoji. Izašla sam iz hotela pogledavši tamne oblake koji su se skupili pokazujući da su jesenji dani otpočeli. Sela sam na drvenu klupicu u paarku na koj isam naišla i pogledala u drvo koje se polako ljuljalo pod vetrom. Htela sam da nestanem, da me nema. Uopšte nisam imala motiv za život. Do sada sam htela da sretnem njega i da budem sa njim preostalih nedelju dana, a kasnije bi smislili nešto. Sada sam od toga dobila jedno veliko ništa.

Ustala sam sa klupice polako i uputila se u nepoznatom pravcu. Čula sam sirenu u glavi, videla sam farove. Osetila sam bol. Savila sam se. Onda sam osetila tole ruke na sebi.

''Are you okay?'', upitao je.

Trgla sam se i okrenula sam se brzo. To je bio on - Frans. Stajao je iza mene. Bio je tako savršen, visok, plav, njegove plave oči su sijale. Njegova brada je bila prelepa, savršenija nego onog dana. Zagrlila sam ga osetivši njegov nežni miris i toplinu. ''Ti nemaš pojma koliko sam se zabrinula.'', rekla sam an engleskom. 

''Znam, dušo. Morao sam da promenim hotel. Onaj nije po mom ukusu.'', rekao je i zagrlio me je.

''Ali ono je jedan od najboljih hotela...'', rekla sam gledajući pravo u njegove oči.

''Usluga je bila... Pa, manje-više neprijatna.'', dodao je. ''Ali nećemo sada o tome. Nisam mogao da te nađem kući. Čekao sam dva sata u tvojoj ulici.'', pričao je tako zabrinuto.

''Škola...'', rekoh. Nasmešio se i poljubio me je u čelo. zatim smo se uputili šetajući kroz park. Međutim, u tom trenutku, ugledala sam plavokosu devojku veoma poznatog lika. Ana, pomislih. Sranje. Bilo je suđeno da nas vidi. Skinula sam masku straha, stavila masku hrabrosti  i uputila se ka još jednom događaju čije pisanje tek predstoji. 

2. Slatki otrov

''Uđi...'', promrmljah zbunjeno gledajući momka koji me je zagrlio, a zatim se upitno odmakao u stilu 'zar me se ne sećaš?'. ''Žao mi je, ali ja se tebe ne sećam. Sećam se samo tvog obrisa iz bolnice čak si i tada delovao pomalo napadno.'', rekoh pomalo usporenim hladnim glasom dok je on gledao u mene sa neprekidnim smeškom na svom nimalo prijatnom licu. 

''Usput'', dodadoh pružajući ruku samouvereno. ''Ja sam Helena''. Prihvatio je moju ruku i tiho se neozbiljno nasmejao. ''Znam ko si ti. Ali znam i da verovatno ne znaš ko sam ja. Ja sam Vuk. Tvoj momak, pa već... Skoro godinu dana.''

Pogledala sam ga zbunjeno i šokirano. On je lep momak, fizički, i sve to stoji, ali da mi je momak? Nisam mogla da verujem kao da mi je neko upravo izrekao tako savršenu laž. U tom trenutku molila sam Boga i sve sile da ne ispadne tako kako je on rekao. Vuk je ipak klimnuo glavom. Zamalo se nisam onesvestila. Vrtoglavica se polako probijala na površinu. I dalje je ispuštao tu neku negativnu energiju iz njega što mi nije nimalo prijalo. ''Gospodine lepi... Molim te pomeri se... I ja želim da vidim svoju drugaricu...''. Čula sam kako zavodljiv glas tihim i umerenim tonom govori iza njega. Pogledala sam u tu mini verziju Merlin Monro iza njega što me je pomalo nasmejalo. Odakle sam ja znala ko je Merlin Monro? Ovo je verovatno dobar znak. Pokušala sam da se setim još nečega. Sve poznate ličnosti i naučnici su mi se motali po glavi. Vau. Ali i dalje se nisam sećala ljudi koji su bili prisutni u mom životu kao i događaja koji su se desili pre buđenja. ''Zemlja zove Helenu... Juhu!'', povika zavodničkim glasom devojka po čijem sam glasu prepoznala da je Ana. Danas sam razgovarala sa njom preko telefona. ''Jebote, Merlin Monro.'', izustih na glas, a zatim prekrih usta refleksno. ''Pa... Slična si bila i pre nesreće...'', dodade Ana klimajući glavom u znaku odobrenja. Vuk ju je prostrelio pogledom na šta je ova ućutala. Polako smo ušli u dnevnu sobu. Na manjem stočiću koji se nalazio na sred sobe nisu bili papiri od računa. Mama ih je verovatno brzinski pokupila.  Na podu bio je čupavi bež tepih, a u uglu je sijala blaga svetlost lampe. Veliki TV bio je na beloj komodi ispred nas, a iza je bila ogromna bež zavesa koja je prekrivala velike prozore. Sa desne strane su se nalazile velike police sa knjigama, koje ja verovatno pre buđenja nisam nikada ni čitala. ''Raskomotite se.'', rekoh tiho. Malo su me čudno pogledali. Posle svega, navikla sam se na čudne poglede, oni su deo života. Njih dvoje su seli na kožnu garnituru bele boje sa crnkastim detaljima. Mama se pojavila na vratima i mahnula je mojim ''drugarima'' na veoma kul način što me je na neki način zadivilo. Što bi se reklo u našem narodu ko te ne zna, skupo bi te platio. Zapravo znala sam je toliko dugo da skontam da je ona prema drugima uvek ispadala kul, a prema meni kao da me ne poznaje baš najbolje što me je na neki način živciralo.

''Šta se radi?'', upita ih ona smeškajući se. Kao da se u tom trenutku transformisala u adolescentkinju. Počela je da priča sa njima o nekim svakodnevnim stvarima i o tome kako bi meni dopustila ama' baš sve da uradim u životu na šta sam se okrenula buljeći u nju. ''Šta?'', upita, ''Kao da pre nisi pravila haos!'' A zatim se okrete ispuštajući gromoglasan smeh.

Zakolutala sam očima gledajući kako se Vuk i Ana smeju. Sela sam između njih. Videla sam da su oboje bili obučeni nekako dobrostojeći, odmah mi je bilo jasno kakvi su. Naravno, ne sudi knjizi po koricama, ali sam negde iz dubine crnila znala da su bogataši uvek bili FUJ. Verovatno je meni to pre nesreće prijalo, a sada mi je izazivalo blagu jezu u kostima. Stavila sam ruku na desno koleno i osetila Vukov hladni dodir, polako sam je izmakla gledajući ga pravo u braonkaste oči. Bio je mršave građe i delovao je pomalo slabašno. Ana nas je čitavo vreme gledala smešeći se. Međutim nešto u njenom osmehu nije bilo kako treba, kao da je tu bio neki tračak neiskrenosti. Njena kratka plava kosa (poput Merlin Monro) se previše isticala na njoj i sva je bila poput poznate glumice. Nežna, krhka, ženstvena, iskreno sam se nadala da ima tu neku jaku ličnost. Narednih sat vremena smo prelistavali TV i naišli na koji zanimljiv kanal. Oboje su komentarisali izgled poznatih ličnosti i pričali o tome čiji roditelji poznaju koju slavnu ličnost bolje od čega me je zaista zabolela glava.  Zašto moraj uda se hvale na svakih deset minuta? Da li oni uopšte slušaju sebe? Onda su mi pričali o tome kako smo se provodili svako drugo veče na splavovima. Sve što sam saznala jeste da živimo u Beogradu i da je moj život bio veoma zanimljiv, bar po njihovoj priči. Mada meni nikako nije (trenutno) bilo zanimljivo opijanje, pričanje nebuloza koje niko ne razume, a pritom su njima smešne i još mnogo gluposti. Ani je ubrzo zazvonio telefon, javila se nežnim glasićem. Posmatrala sam kako se njeno slatkasto lice uozbiljilo, sada je imalo srcoliki oblik.
''Moram da idem...'', promrmljala je polako ustajući.
''Već?'', upitah praveći se dobrodušna dok me je ona gledala kao da ću da je pojedem.
''Zove me ćale... Moram da stignem na večeru, došli su neki 'ugledni' gosti'', slikovito je objasnila stavljajući telefon u džep. Ispratila sam Anu do hodnika i naslonila sam se na zid. Ana je mirisala poput jasmina. Zatim me je zagrlila i poljubila u obraz.
''Gledamo se ovih dana... I sam oda znaš, bolje bi ti bilo da se vratiš na staro.'', reče ona namignuvši mi, a ja osetih blagu jezu. To je više ličilo na pretnju nego na upozorenje. Kada je izašla ispustila sam izdah olakšanja. ''Jedva si čekala da ode? A pre ste se tako slatko 'družile'...'', prormlja Vuk gledajući me skupljenih očiju. Pogledala sam ga zbunjeno.
''Znaš šta Vuče? Da prekinemo ovu monotoniju. Družila sam se sa vama, nekada. Osoba koja sam bila mi se nikako ne sviđa. Ovo sam ja. Prava ja. A prema tebi ne osećam ništa. Vidi kako si...'', nisam ni stigla da završim kada je on zaskočio i poljubio me. Mogu vam reći da mi se poljubac i nije baš svideo, sve je jednostavno bilo tako brzo. Odmakla sam se polako. Ništa. Nisam osećala ni trunčicu osećanja prema njemu. Odmahnula sam glavom polako. ''na rođenju su trebali da ti daju ime Lisica, a ne vuk.'', rekla sam i otrčala u svoju sobu uz stepenice. Ovo nije bila jedna od onih srceparajućih scena kada devojka pada u krevet i plače. Ja sam samo stala pored prozora i pogledala u zvezde. Nekako mi je sve u tom trenutku teško palo, a sjaj zvezda me je smirivao. Nije mi bilo jasno ništa. Pola toga nisam shvatila. Te julske večeri sam se vraćala sa žurke i udario me je auto, ali ko je to uradio? Onda saznajem da sam navodno ja kriva za propast moje porodice i zato što je brat u zatvoru zbog običnih izlazaka? Valjda nisam toliko glupa da poverujem u sve to, mislim u taj deo da je sve propalo zbog mene. Ima tu još nečega što ne znam. Potrudiću se da dobijem odgovore. Od ovog trenutka. Brzo sam sišla niz stepenice i videla mamu kako sedi sa Vukom i ćaska o nekim glupostima, kao da je bila iznervirana. ''Zašto si otišla gore?'', upitala je ona polu-strogim glasom. ''Zašto sam otišla gore? Valjda imam pravo da odem u svoju sobu?'', rekla sam hladno gledajući je pravo u oči. Šta mi može? Čak je i ne poznajem i nemam osećaj kao da mi je majka. ''Ali to je ružan način...''
''Šta je ružan način?!'', upadoh ljutito, ''To što mi pola toga niste rekli? To što svaljuješ krivicu na mene? To što si dvolična osoba ili imaš poremećaj ličnosti? Što se odjednom pojavljuje ovaj 'duh' i govori mi da mi je dečko. Želim odgovore i to odmah!'', rekla sam zapovedno ljutitim glasom, mada je to više zvučalo kao da se derem. Mama je ustala i pogledala me, pomislila sam da će da me zagrli i da zaplače, a zapravo je podigla ruku i ošamarila me je tako jako da sam napravila nekoliko koraka unazad i mogla prebrojati sve zvezdice u vazduhu. uhvatila sam se za bolnu glavu i pokušala da se pridržim za okvir vrata zbog vrtoglavice ''Ne mogu da verujem... I ti sebe nazivaš majkom...'', rekla sam razočarano osetivši bol u grlu i u grudima, poput tuge. Otišla sam do hodnika i obula patike. Na sebi sam imala uske crne pantalone i belu majicu bez rukava. Istrčala sam ispred kuće i krenula da trčim u nepoznatom pravcu. Što dalje od svega, što dalje od svih groznih stvari. Iza sebe sam čula dovikivanje svog imena, ali me nije bilo briga. Osetila sam kako mi kosa viori na toplom septembarskom vetru i kako mi isti taj vetar udara u lice poput šamara koji sam večeras dobila. Čula sam kako neko trči iza mene, ali ova trka je bila moja. Ubrzo sam ugledala autobus koji staje i ušla u njega. Nije me zanimalo gde ide, samo sam htela da pobegnem odande. Videla sam kako Vuk ne stiže na autobus, već kao idiot čeka iza. Bilo mi je drago videti njegovo zmijsko lice koje kao da je krilo ljutnju.
Kažu da treba biti strpljiv kako bi se scenario našeg života napisao na najlepši mogući način, ne, mi pišemo scenario svog života i mi ćemo napisati ono što je najbolje za nas. Tri nedelje sam bila zakovana za krevet bez ikakvih informacija, sada, kada sam slobodna mogu donositi svoje odluke. Izašla sam na stanicu na kojoj je bilo najviše ljudi, tako reći, bila je gužva i to tolika da je malo falilo da ljudi počnu da se ljube. Istrčala sam iz autobusa pokušavajući da se snađem u toj prokletoj gužvi. Svugde je treštala muzika, a ja sam tako bila izgubljena i toliko me je bolela glava. Išla sam putem kojim je išla većina jer nisam znala gde da idem. Nedugo vremena je prošlo kada sam shvatila da sam došla u centar. Pitala sam se šta ću dalje? Možda bih prvo trebala da odem u neki klub. No, nisam imala novca. Tu su drugi, možda naiđe neki zgodan momak pa me časti pićem. Što da ne? Protresla sam kosu i ušla u najbliži klub koji je bio udaljen nekoliko minuta hodanja. Iz kluba je treštala klubska muzika koja se zarazno uvlačila u moj mozak. Osetila sam kako beat toliko udara da sam mogla osetiti otkucaje svog srca. Svetla su non-stop menjala boju što je bilo pomalo ubistveno za moj mozak i moj pogled. Počela sam da igram polako hvatajući korake. Izgleda da mi je plesanje išlo od ruke pošto su i momci i devojke klimali glavom kada su videli kako igram. A onda se nakon nekog vremena napravio krug u kome sam bila samo ja. Primetila sam kako ljudi imitiraju moje korake. Prijalo mi je biti u pažnji. Nasmešila sam se otkrivajući svoje blistavo ravne zube. Na trenutak sam zagrizla usnu. I prestala da igram, i navalila se za šank i dalje pomalo đuskajući delujući kao jeftina drolja. Jedan ćelavi momak me je pogledao i namignuo. Imao je nekako opasno izobličeno lice koje ga je činilo zgodnim, ali i nekako pakosnim. 'Bad boys' i nisu baš moja stvar, pomislih zagledavši se u jednu devojku koja je imala afro frizuru i delovala je tako prirodno i simpatično. 'Bad boy' momak mi je namignuo i rekao nešto šankeru. Istog trenutka šanker je nešto smućkao i napravio odličan martini roze boje i stavio maslinku u njega. Stavio ga je odmah ispred mene, nasmešila sam se, ali moja ruka nije ni stigla da dotakne piće kada se u tom trenutku pojavila druga ruka i obalila ga. Okrenula sam se i ugledala plavokoso-braon mladića koji je imao neverovatno-plave oči i prelepu plavkastu-braon bradu. Mirisao je neodoljivo i delovao je tako zabrinuto. Pogledala sam ga upitno. Približio se mom uhu i promrmljao nešto na nekom jeziku koji nisam baš najbolje razumela. ''Šta?'', upitah ga na engleskom jeziku. Rekao je da su nešto usuli u piće i da ne diram ništa. Nasmešila sam se, zahvalila i pokazala dva palca u znak odobrenja. Onda sam videla kako se 'bad boy' momak nešto dogovara sa drugim momcima oko njega. Plavokosi momak me je povukao sa sobom, spasivši me od napasnika. Tek kada sam sišla sa stolice sam shvatila koliko je zapravo visok. Uhvatio me je za ruke i igrali smo uz jednu jako zanimljivu melodiju koja te je prosto terala da se pokreneš.  Brzo sam osetila umor i vrtoglavicu. Momak mi je namignuo i otišao negde. Odlučila sam da igram dok se ne vrati. Igrala sam narednih dvadeset minuta poput idiota shvativši da je on otišao. Šteta. Bio je sladak. Nastavila sam da igram, a onda je došla devojka sa afro frizurom i prišla igrajući pored mene. Pažljivo  me je pogledala, a zatim je polako pogledala moje usne (Molila sam sve sile da ne uradi to što sam mislila da hoće) i primakla svoje usne mojima. Osetila sam njen poljubac, ali nisam osetila ništa. Udaljila sam se crveneći se shvativši da nas ljudi u klubu gledaju. To nisam ja. Brzo sam se probila kroz gomilu i izašla iz prepunog kluba u kojem je sad već treštala muzika svom snagom. Kada sam izašla ispred i dalje mi je zujala muzika u ušima. osetila sam miris kiše i shvatila da napolju pljušti i seva. Sranje. Šta ću sada da radim?, pomislila sam. Brzo sam izašla osećajući kako hladne kapljice kiše padaju po meni. Zašto moram da naletim na toliko budala u jednom danu? Zar ne mogu mirno da funkcionišem u dobrom okruženju? U tom trenutku, razbivši moje misli, nešto me je dotaklo po glavi. Trgla sam se. Pomislila sam da neko hoće da me kidnapuje. Okrenula sam se i ugledala njega - plavokosog momka. A preko sebe osetila jaknu koja je neodoljivo mirisala. Nisam mogla da verujem, ali moj zamišljeni scenario se ostvario. U dubini duše sam  ga želela i on se pojavio. Neverovatno
''Hvala ti.'', promrmljala sam na srpskom jeziku. U tom trenutku sam, po njegovom čudnom pogledu, shvatila da nije razumeo ni reč. ''Hvala ti.'', ponovih na engleskom. Klimnuo je glavom. ''Idemo... tamo je moj auto...'', rekao je i stavio desnu ruku preko mene. Trčali smo brzo po kiši, a zatim prišli autu. Zanima ga sport, pomislila sam kada sam videla da ima sportsko auto. Otvorio je suvozačka vrata i rekao: ''Ulazi... okvasićeš se.'', to je bilo tako slatko da sam se sva naježila, a obrazi su mi se zarumeneli. Brzo sam ušla osetivši miris vanile u autu. On je ušao sa druge strane. I dalje sam čvrsto držala njegovu još toplu jaknu crne boje koja je bila tako neodoljiva. Pomerio je svoju kvasnu kosu u stranu. Upalio je auto. Krenuli smo. Čula sam da nešto pišti. Pogledala sam ga. Nasmešio se i uputio pogledom na pojas. ''Uh.'', promrmljala sam i odmah se zavezala. Nakon kratkog ćutanja, upitao je na svom pomalo slabo-razmuljivom engleskom jeziku: ''Gde ti je kuća?'',. ''Neću kući...'', rekla sam tiho što je delovalo pomalo zapovdno. Pogledao me je upitno. Odmahnula sam glavom zamišljeno gledajući kroz prozor na kome su bile nagomilane kapljice kiše koje su se presijavale na noćnom osvetljenju narandžaste boje. ''Ostavi me negde gde nema kiše...'', rekla sam pomalo zagonetno posmatrajući njegov bledkast ten. Nasmešio se. ''Šta?'', upitah. Nije odgovorio, samo se smeškao. Bilo je čudno gledati ga. Naši ljudi bi obično pričali kao navijeni, a on? On je samo ćutao i po njegovom pogledu sam ustanovila da je uživao. Posle nekoliko minuta vožnje smo stigli. Parkirao se na jedno mesto i rekao: ''Ideš kod mene.''
''Gde?'', upitala sam pomalo zabrinuto gledajući te plave oči koje su bile poput dubine najdubljeg mora. ''U hotel.'', rekao je. Obuhvatila me je blaga jeza pošto nisam znala šta će se desiti. Šta ako on želi da me iskoristi na neki način? Valjda ne bi? Svakakvih ljudi ima danas i, dokazano je iz mog kratkog iskustva, da ćeš pre naići na neku budalu nego na normalnu osobu.
 Zapravo nikada se nisam pokajala što sam pobegla te večeri, jer sam upoznala jednog sjajnog momka koji je na moj život ostavio snažan otisak. Izašli smo iz auta, Prekrila sam se njegovom mirišljavom jaknicom, a on je stao tik pored mene. Ušli smo u hotel koji se zvao ''Hotel Evropa''. Bio je predivan, odisao je starinskim stilom. Mogla sam čuti kako ljudi u hotelu komentarišu. ''Jaoj, kako je kulturan ovaj Norvežanin. A sada ima i devojku.'', pričala je romantično jedna žena otkrivajući svoj pomalo zaljubljeni pogled. ''Mislim da je to neka radodajka.'', dodao je stariji čovek na jedan veoma primitivan način. ''Ko će mu ga znati...'', reče neodobrivo drugi čovek koji je stajao pored njega i delovao jako kulturno. Nasmešila sam se pomalo zabrinuto osetivši tremu. Ušli smo u predivnu sobu koja je mirisala na njega. Bila je uređena kao i čitav hotel - starinski. Sva u belom, sa krznenim tepihom na podu. Sela sam polako na belu garnituru. Namignuo mi je i otišao do kupatila. Pomirisala sam njegovu jaknu i stisnula je jako. Mislim da sam se zaljubila. Bio je predivan. Onda je izašao i rekao: ''Ima tople vode, ako hoćeš da se istuširaš...''
Pogledala sam sebe, koja sam bila kvasna do gole kože. Nasmešio se i dobacio mi svoju belu košulju i donji deo pidžame, i jedne debele bele čarape. Nasmešila sam se najvećem klišeu u svom životu. Sve je ovo delovalo malo nerealno i filmski. Možda spavam. Možda sam još u komi. Možda me je dok sam bežala udario autobus i ovo je sada raj. Ko zna? Ali je suviše realno i još uvek boli kada se setim sukoba u kući. Odvrnula sam slavinu. Topla voda je dotakla moje belo telo. Osećala sam se kao u raju. Tih nekoliko minuta mi je bilo poput nečega što ne možeš opisati ni rečima, samo osećanjima. Brzo sam uzela peškir, osušila se, protrljala već pomalo navlaženu kosu, a zatim obukla njegovu mirišljavu košulju i pidžamu i za nekoliko brojeva veće čarape koje sam uspela da navučem do kolena. Izašla sam iz kupatila i sela pored njega. ''Helena'', rekoh pruživši mu ruku. Pogledao me je i stavio ruku preko čela. ''Umalo da zaboravim...'', reče dok mu se bledo lice pomalo crvenelo. ''Frans...'', dodade na izduženom Norveškom koji je delovao pomalo smešno.
''Odakle si?'', upitah prebrzo da bi se išta razumelo, ali on je uspeo da pohvata reči. ''Norveška.'', rekao je nasmešivši se. ''Pretpostavljala sam, po akcentu, kada si izgovorio ime...'', rekoh gledajući kako mu se na usnama stvara smešak.
''Ti si odavde?'', upitao je tiho. ''Da.'', odgovorih još malo tiše gledajući ga neprestano. ''Zašto nisi htela kući?''. Pokušavala sam da zadržim suze, ali sve kao da je puknulo u meni. Počela sam neprekidno da jecam, stavivši glavu u šake. Osetila  sam nežan dodir tople ruke po kosi. Kada sam obrisala suze, ispustivši još koji tihi jecaj, dotaknuo mi je bradu. Nisam mogla, a da ne primetim savršenost njegovih prstiju.
''Više neću da vidim suze na tvojim očima...'', rekao je i poljubio mi je obraz. ''A sada, ispričaj mi sve.''
Ispričala sam mu sve čega sam se sećala, nije trajalo dugo ali je bilo bolno preživeti sve to još jednom. Bilo je bolno videti one sumorne osobe u mojoj kući. Bilo je bolno osećati se napuštenom. Dok sam mu pričala, mogla sam primetiti kako se njegova mimika lica menja. Kako se njegove obrve podižu i spuštaju. Kako se njegove pune usne otvaraju na kratko otkrivajući bele zube. Nije mogao da veruje šta sluša. ''Koliko imaš godina?'', upitao je nakon svega nežnim glasom polako me posmatrajući.
''Osamnaest.'', odgovorila sam nakon dužeg vremena. Setila sam se da sam danas gledala ličnu kartu i da sam naišla na datum svog rođenja 17. Jul 1998. godine
''Ti?'', upitah pažljivo gledajući njegovu mladoliku facu koja se na trenutak namrštila. ''Pogađaj.'', rekao je tiho gledajući me i izazivajući me na igru. ''Dvadeset i četiri.'', lupila sam jer zaista nisam mogla da odredim. Delovao je tako mlado, ali opet... ''Dvadeset sedam.'', odgovorio je smešeći se, ali kao da mu nije prijatno. Namignula sam da bi se opustio.
''Imaš li momka?'', upitao je, a onda se zacrveneo. ''Izvini.'' izustio je dotakavši me po ramenu.
''Nemam... Imala sam ga pre dva meseca. Ali tada sam bila druga osoba.''
Klimnuo je glavom. Onda je otpočeo svoju životnu priču. Rekao je da je rođen u Oslu. Ida je vrlo rano, tačnije kada je imao trinaest, ostao bez roditelja. Te večeri, njegov otac i mama koja je bila trudna su se uputili u bolnicu na porođaj. Međutim, naišao je kamion i sve se završilo kobno. Frans je dodao da je te večeri izgubio i sestru (Mogla sam videti kako su se njegove oči napunile suzama). Njegova baka mu je dosta pomogla. Pomogla mu je da se iškoluje, a pre tri ili četiri godine mu je dala nasledstvo koje je dobio od roditelja. Otvorio je hotel i restoran u Norveškoj od kojeg dobro zarađuje. A kod nas, u Srbiju je došao na odmor, međutim po njem usam videla da se razočarao. Očekivao je da je naša zemlja pomalo bolja. Takođe, rekao mi je da je skoro okončao dugogodišnju vezu sa njegovom devojkom s kojom je od srednje škole zato što ga je iskorišćavala. Naime, njeni roditelji su znali za njegovo nasledstvo i koristili su nju da bi dobila što više novca, a možda jednog dana i nasledstvo. To je delovalo jako nepristojno i odvratno. Zar neko može na takav način da misli? Pogledala sam na sat i videla da je pola dva. Već mi se prispavalo. Zevnula sam i naslonila se na ivicu od kauča.
''Idi u krevet. Ja ću večeras spavati ovde, na kauču.'', rekao je polako dotakavši me po ramenu. Odbila sam i htela sam ja da legnem na kauč, ali on je pokazao pomalo strogo glavom na krevet. ''Sutra bi trebala da ideš kući. Ja ostajem ovde još sedam dana... Treba da se pomiriš sa svojom mamom i da počneš sve iznova...''
Klimnula sam glavom i videla njegov tajanstveni osmeh. Ma ko ne bi njega poslušao?  Legla sam u prostrani francuski krevet koji je čitav mirisao na njega. Sklupčala sam se kao malo dete zamišljajući njega. Zaljubila sam se i to jako. Sada sam znala kako izgleda zaljubljenost verovatno posle dužeg vremena. Sklopila sam oči i sanjala najlepše snove koje čovek može sanjati. Sanjala sam sneg, malu kolibicu u kojoj  gori vatra, a u njoj on i ja, sedimo, pijemo toplu čokoladu i pričamo o lepim stvarima. Posle nekog vremena čula sam buku. Kolibica se raspala. Probudila sam se naglo videvši kako kroz prozor svitka i grmi. Osetila sam strah i prekrila uši jecajući kao malo dete. Zatvorila sam oči. Onda sam osetila njegov dodir i zagrljaj. Pribila sam se uz njega osetivši njegov miris i toplotu. ''Bojim se.'', rekoh polako tihim glasom. ''Tu sam ja.'', rekao je utešno i poljubio mi glavu. Pevušio je nešto na Norveškom kako bih se smirila. Uspevalo je, a nakon toga reči kao da su mi izletele iz usta ''Poljubi me...'', rekoh gledajući ga u oči. Razmišljao je, a onda je tiho rekao: ''Prestar sam za tebe.''
Ustao je polako, a onda sam videla kako svitka i ustala za njim i zagrlila ga najčvršće što sam mogla. Tada sam se iskreno bojala i osetila kako mi srce lupa jako, poput njegovog. ''Zašto si me spasao? Zašto mi nisi dao da popijem drogu?'', upitah ga ozbiljno. ''Zato što... Zato što mi se sviđaš...'', priznao je i polako prineo svoju facu mojoj. Dotakla sam njegovu bradu, a on me je poljubio. Strah i bol su nestali. osećala sam se slobodno, kao ptica, osećala sam mir. Mogla sam osetiti i ukus tropskog voća u njegovim ustima. Ljubio se predivno. Znao je šta radi. Dotakla sam njegove čvrste grudi i rukom prešla preko čvrstih trbušnjaka. Legla sam, a on je počeo da mi ljubi vrat. Onda sam se okrenula i osetila njegov zagrljaj. Tako sam i zaspala, mirno i sigurno. Ujutru me je probudilo jutarnje sunce i toplina. Okrenula sam se. Njega nije bilo. Gde je nestao? Zabrinula sam se da je sve ovo bio samo san.
''Dobro jutro, spavalice mala.'', rekao je poljubivši mi čelo. Osetila sam olakšanje, ipak nije san. ''Dobro jutro.'', promrmljala sam poljubivši mu grubu bradu. ''Ajde... Doručak je spreman...'', rekao je pružajući mi ruku. Uhvatila sam je i krenula za njim. Prelepi kroasani i čaj su učinili da mi voda potekne na usta. Doručkovali smo u miru, a onda sam otišla da se umijem i obukla svoju već osušenu odeću. ''Voleo bih da sediš pored mene još malo...'' rekao je žudeći da me zagrli.
''Moram da idem.''
''Obećaj da ćemo ponovo da se vidimo.'', rekao je zagrlivši me.
''Obećvam.', pogledala sam u njegove plave oči.
''Vozim te do kuće.''
O ne, pojavio se još jedan problem. Nisam mogla da se setim puta do kuće. Ali sam mogla da se setim tamnih obrisa i znakova pored puta. Ušla sam u njegov auto i govorila sam mu gde da skrene otprilike. Znao je da ne znam put zato što su mi ruke uzdrhtale. Jednom rukom je dotakao moju rekavši: ''Ne boj se.''
Za dvadeset minuta sam bila kući. Poljubio me je. Dao mi je papirić na kome je pisao njegov broj. ''Znam da ne znaš svoj.'', rekao je i poljubio me je u obraz. ''Vidimo se.'', rekoh na srpskom. Ponovio je reč što je zvučalo dugo i pomalo smešno, ali to je učinilo da ga volim još više. Upalio je auto i brzo otišao. Kucnula sam na vrata tri puta. Vrata su se otvorila. To je bila mama. Bila je uplašena, ali istovremeno i nekako srećna. Iskreno, u tom trenutku najviše sam se bojala šamara. Međutim, ona je prišla i zagrlila me je. Ne, roditelji to kod nas ne rade. Bila sam prijatno iznenađena. Tada sam prvi put osetila da ona mene ipak voli.

1. Neon demon

Nekada je najbolje zaboraviti neke stvari

Samo buđenje mi je teško palo. Kada sam otvorila oči ugledala sam jarku svetlost i mutne obrise koji su neprekidno prolazili pored mene. Sve je bilo na neki način tako ubrzano i jedva primetljivo. Jednostavno nisam mogla da raspoznam neke stvari, zapravo, što je bilo najčudnije, nisam znala za sebe. Da, tako se mogao opisati taj neki osećaj neznanja i mrtvila. Nakon nekoliko minuta, možda i dobrih sat vremena, tada nisam mogla baš dobro da rasaznam vreme jer sam bila poprilično dezorijentisana, uspela sam čistije da razmotrim neke objekte. Sva ta čudna oprema, pištanje koje je verovatno merilo brzinu mog srca, i još mnogo toga što nisam znala šta je u pitanju. Osetila sam jezu kada god bih pogledala u sve te čudne aparate. Ubrzo sam ugledala čoveka u zelenom. Doktor, prostrujala mi je prva razumna misao u glavi. Čovek koji pomaže ljudima u prevenciji od zaraznih bolesti i u lečenju istih. Ali zašto sam ja uopšte u bolnici? Iskreno, nemam predstavu. Pokušala sam da se setim, ali sam mogla videti samo prazninu u glavi. Kako je to uopšte moguće? Osećala sam se zbunjeno. Ništa mi nije bilo jasno u tom trenutku. Kako to da mogu racionalno da razmišljam, a da se ne sećam ničega?

Doktori (koji su se okupili oko mog kreveta, što me je na jako smešan način podsećalo na kidnapovanje od strane vanzemaljaca) su nešto mrmljali što nisam mogla da ukapiram. Pogledala sam ih polako, a onda su počeli pregledi. Izmučili su me, blago da se izrazim. A na kraju su promrmljali da sve izgleda uredu i da mi treba prepisati terapiju i da je ''devojka'' spremna da ide kući. 

Kući? Gde je to?, pomislih. Jeste sve to delovalo smešno tada, ali da ste u mojoj koži ne bi razmišlali o komediji ni u jednom trenutku. Opet sam videla prazninu poput prazne ploče iz koje nisam mogla ništa da izvučem. Pogledala sam ih zbunjeno po ko zna koji već put. Onda je ušla jedna uplakana žena koja je imala predivnu malu vilenjačku facu i velike oči boje ćilibara sa nakupljenim suzama u njima koje su gledale u mene tako žalosno. Nos joj je bio prćast, a rastom je bila mala. Duga braon-proseda pomalo čupava kosa joj je predivno mirisala i bila zavezana u veliku punđu. Osetila sam kako me je zagrlila. Sve je to bilo pedivno i pomalo tužno ali, ženo, ko si ti?, vrzmalo mi se u glavi čitavo vreme. Žena se odmakla i pogledala me je, trepnula sam nekoliko puta i nisam htela da ispadnem glupa, ali ipak su mi se oči skupile. Tek sam tada ugledala kako je bila obučena na neki pomalo ''kučkasti'' način. Pored većih štikala, ipak je delovala malo što me je teralo da se nasmejem, ali sam shvatila da to i ne bi bilo baš fino. Pomazila me je po licu mrmljajući neke reči koje i dalje nisam mogla baš najbolje da razumem. Kao da je u pitanju bila poema.

''Ko si ti?'', upitah najzad gledajući je ravno u oči. Njene oči su se zacrvenele i raširile.

''Kako ko sam ja?'', upita žena koja se naglo odmakla kao da ju je pecnuo elektricitet znajući da nešto nije u redu.

''P-p-a ja sam tvoja majka...'', reče ona zbunjeno mucajući, a potom ustade i odjuri brzinom metka iz sobe.

Koji joj je...?, upitah se udišući neodoljiv miris parfema u svoja pluća koji je u sebi imao neku aromu cimeta. Opet su ušli doktori gledajući me zabrinuto. 

''Dete, da li možeš da nas razumeš?'', upita jedan.

''Da...'', rastegnuh polako ga gledajući. Naravno da sam mogla da ga razumem. Šta sam ja? Retardinjos?

''Da li se ti sećaš ičega pre ovoga, mislim, pre nego što si otvorila oči?'', upita pažljivo gledajući me. Ono što sam prvo zapazila kod njega, jesu velike sive oči koje su mi davale neprijatnost.

Odmahnula sam glavom pokušavajući da izvučem nešto iz te misteriozne crne ploče u mislima. 

''Do sada bi ona trebala da se seća svega. Ali i ovakve stvari se dešavaju. Rekao sam Vam na početku da se može desiti i amnezija. Devojka je ipak pretrpela veliku povredu glave. Amnezija se ne leči lako, ali uz trud i pravilnu terapiju može doći i do potpunog oporavka...'', pričao je doktor mojoj ''majki'' koja je delovala naizgled šokirano. I dalje nisam shvatala neke stvari, sve je bilo tako zbunjujuće i u nekim preskocima. Odjednom mi se prispavalo. Odlučila sam bar na kratko da odmorim oči od svega.

Probudila sam se u istom krevetu. Bila je noć. Osećala sam blagu mučninu i bol u glavi. Da bih se rešila tog osećaja, pokušala sam da skrenem misli pa sam pogledala kroz prozor sa desne strane gde sam mogla ugledati sjajne zvezde i tragove mlečnog puta koji je bio veoma izražen te noći. Toliko sam dugo gledala u zvezde da mi nikako nije mogla umaknuti zvezda padalica koja je za sobom ostavljala narandžasto-skerletni trag koji je za njom tako brzo nestajao. Ispod prozora je bila fotelja na kojoj je dremao neko... Nisam mogla rasaznati ko, ali u pitanju je bio momak. Na svetlosti blage narandžaste lampe pomešane sa srebrnom mesečinom primetila sam da je imao tamno-smeđu kosu. Nije bio nešto visok, njegove oči su bile sklopljene, a ruke prekrštene. Preko sebe je imao ćebence. Pokušala sam da ustanem, ali mi se u istom trenutku zamantalo u glavi, i osetila sam bol u desnoj podlaktici.
''Prokleta infuzija.'', promrmljah tiho dodavajući još neke psovke koje sam znala od negde, ali nisam tačno mogla da se setim. Sva ova stvar sa tom 'amnezijom' ili šta je već me je zbunjivala. Znala sam šta je amnezija. Gubitak pamćenja. Ali zar ne bih trebala da se sećam svega ovoga, mislim svih pojmova? Ne mogu se setiti događaja i osoba. Sranje. I dalje sam bespomoćno pokušavala da izvučem neke stvari iz crne ploče, ali ništa. Činilo mi se da je prošlo deset minuta kada sam poslednji put pogledala na sat na kojem je bilo 03:35 ujutru. Ali sada je bilo 04:50
Primetila sam da mi je pojam o vremenu totalno poremećen. Ni sama nisam znala kako još uvek mogu ovako čisto da razmišljam. Opet sam se okrenula i ugledala momka kako stoji pored mene. Delovao je pomalo jezivo. Poput nekog ubice. Ispustila sam blagi krik, a monitor je počeo da pišti. Brzo je uzeo tu stvar sa mog kažiprsta i stavio na svoj. Monitor se utihnuo. Pogledala sam ga zbunjeno.
''Tortice moja...'', promrmljao je. Tortica? TORTICA?! Molim?
Malo sam se udaljila od njega kada je krenuo da me poljubi. Poljubio me je samo u obraz. Nasmešio se otkrivajući svoje predivne zube. Njegove smeđe oči su sijale na blagoj svetlosti. Delovao je tako manijakalno. Njegovo lice je polako postajalo mutnije, a oči su počele da se mešaju u različitim bojama od kestenjaste do ljubičaste. Brzo sam zatvorila oči, a onda ih ponovo otvorila. Ovog puta bilo je pola devet ujutru. Bila sam zadivljena. Umislila sam da mogu da kontrolišem vreme! Opet sam zatvorila oči i otvorila ih. Dva popodne. Doktori su opet bili oko mene, još više zabrinuti, a to me je još više zabavljalo. Počela sam da se smejem jako. Tek onda sam primetila nešto čudno. Jedan je držao nešto u ruci. Nož? Podigao ga je i zabio u moj stomak. Vrisnula sam. Sve boje koje sam videla su se izmešale. Sve je postalo tako mutno. Znate onaj osećaj da se vozite na roler kosteru? Takav osećaj sam ja imala. Kao da ću da udarim glavom u kameni zid, a u stvari sam ulazila u sve mračniji tunel ispunjen bojama koje su se mešale i izbijale iz nepoznatih pukotina kojima nisam mogla da prepoznam početak ni kraj... I činilo mi se da je to trajalo tako danima, iz kruga u krug. Bila sam izgubljena kao u nedođiji.

4 NEDELJE KASNIJE



''Jesi li sigurna da možeš da hodaš?'', upitala me je mama zabrinutim glasom gledajući me sa ponosom kako uspravno stojim na nogama bez ikakvih problema. ''Zašto ne bih?'', odgovorih upitno smešeći se. Polako sam se po prvi put bez ičije pomoći približila pisaćem stolu u svojoj divno preuređenoj sobi sa oker prebojanim zidovima. Dotakla sam sliku na kojoj sam bila očigledno ja. Za ove tri nedelje koliko sam bila kući u krevetu, nisam uspela da izvučem ni jedan deo svog sećanja, ma koliko god se trudila! Pila sam terapiju koju su mi doktori dali i išla na kontrolne preglede. Nikada nisam saznala šta mi se dogodilo one noći kada su se 'sve boje izmešale'. Verovatno zato što nisu hteli da brinem. Doktori su bili prezadovoljni mojim oporavkom, jedini problem je bila amnezija. Spomenuli su da je u pitanju nekakva retrogradna amnezija Samo su napomenuli da će se pamćenje vratiti vremenom čak i uz pomoću hipnoze. Na pomen 'hipnoza' obuhvatila me je jeza. Znala sam da nešto nije u redu sa tim. Videla sam koliko neprirodno izgledam na slici. Gotovo nisam prepoznala sebe. Bila sam sa nekim drugaricama. Delovala sam tako veštački sa puno šminke na svom licu kao neki klovn. Mrzim klovnove. Ne znam zašto, ali sam ih se bojala. U tom trenutku od pomisli na klovnove me je zabolela glava, tako jako da nisam mogla da izdržim. Imala sam osećaj kao da me neko udara.
''Hej! Ne... Ne!'' povikao je nepoznati glas od koga mi se naježila koža.
Trgla sam se. Glava me nije bolela. Prokleta imaginacija! Pogledala sam. Mama je delovala tako mirno. Srećna. Zagrlila me je jednom rukom. Pogledala sam u ogledalo sa desne strane i videla svoj bledi odraz lica. Shvatila sam koliko sam u stvari lepa bez sve te šminke. Sada su moje krupne braon oči dolazile do izražaja, a tamno braon kosa talasasto uvijena pri kraju je delovala tako prirodno. Slika koja mi je bila u ruce je sledećeg trenutka bila izgužvana u okruglu lopticu koju sam lagano ubacila u kantu. Mama me je pogledala upitno. odmahnula sam glavom. ''Ovo definitivno nisam ja.'', rekoh gledajući je pravo u oči koje su bile kao moje.
''Ali ti si obožavala tu sliku...'', izustila je nakon nekoliko trenutaka gledajući me pomalo uplašeno i sažaljivo. Razmišljala sam šta da kažem, a onda rekoh odlučno: ''To više nisam ja... Bar dok se ne setim ko sam bila... Za sada, ovo sam ja.''
Posle nekoliko sati preturanja stvari po sobi imala sam osećaj da to uopšte nije ličilo na mene. Ko sam zapravo ja? Ko sam bila? Nisam mogla da uđem ni u profil na fejsbuku. Ono što sam mogla da vidim jesu bile slike sa provoda, EXIT festivala, BEER festa i još mnogo toga. Dobro! Zatvorila sam lap-top naglo. Ne želim više ništa da znam o sebi, inače ću da dobije moždani udar. Ovo je bilo zaista previše za mene. Dograbila sam svoj telefon sa poda koji je zvonio. ''Halo.'', rekoh polako. ''Eee... Helenče moje... Šta radiš? Kako si?'', upita ona dosadni ženski glas koji me je zvao odprilike svaki drugi dan. Mislim da je to bila Ana. Plavokosa devojka sa facom poput Merlin Monro. Dolazila mi je u posetu jednom i plakala je kao da sam umrla. ''Ništa, raspremam malo sobu i tako... A ti?'', odgovorih opušteno uzvraćajući pitanje.
''Vau, to bi bilo nešto novo... Helena, probudi se, molim te, ti nikada ne spremaš sobu.''
''Šta mi fali? Samo želim da pobacam neke stvari...''
''Mani se toga...To ne liči na tebe... Ja znam šta se tebi dogodilo i...''
''Prestani da sereš, molim te'', prekinuh razgovor ljutito bacajući telefon.
Uh! Kako me sve to nervira! Ljudi, pustite me na miru bar na minut. Od kako sam ''došla k sebi'' i izašla iz bolnice, niko neće da me ostavi bar na sekund na samo!
Ustala sam ljutito i pokupila džak za smeće sa poda i vukla ga sa sobom do prvog sprata niz stepenice. Izašla sam iz kuće i bacila ga u obližnji kontenjer preko puta ulice.
''Helena!'', povika još jedan u nizu nepoznati glas. Okrenuh se mahinalno. upitno odmahnuh glavom u stilu 'ko si ti?'. Bila je to starija žena, gospodski obučena i naizgled vrlo znatiželjna. ''Ja sam, tvoja komšinica Dana.'', reče ona zagrlivši me. Nemam pojma ko si ti, pomislih po stoti put. Pogledala sam je još jednom zbunjeno i brzo utrčala u kuću. Primetila sam da nam je kuća uređena dobrostojeći. Međutim sledeći prizor koji sam ugledala je porušio predhodnu misao. Videla sam mamu kako sedi na fotelji držeći se za glavu ispred nje je bilo mnogo otvorenih pisama, verovatno računi za plaćanje. Brzo sam prišla i sela pored nje zagrlivši je jednom rukom. ''Dugovi?'', upitah zabrinuto gledajući joj u crvenkaste oči. Klimnula je glavom bez reči. Čula sam blagi jecaj i zagrlila je. ''Mama, a gde tata radi?'', upitala sam, setivši se da je mama skoro ostala bez posla, a za ove četiri nedelje ni jednom nije pomenula mog oca. Trebalo joj je nekoliko trenutaka da dođe k sebi, a onda je obrisala suze i progovorila: ''Tvoj otac je preminuo pre godinu i po dana. A tvoj brat koji nam je pomalo pomagao je trenutno u zatvoru zato što je počinio nekoliko prekršaja i nije imao para da plati...''
Pogledala sam je šokirano i pogledala sve oko sebe. Sve je bilo tako dobrostojeći uređeno. ''Nekada smo dobro živeli...'', dodade mama tiho.
''Da pogađam. Pre nesreće sam trošila dosta novca?'', upitah pažljivo. Mama je samo klimnula glavom. bila sam ljuta na sebe, kako sam mogla to da uradim? Zašto mi ovdašnja pamet nije bila tada? zašto sam to radila? Čemu smisao svega ovoga?
Narednih nekoliko sati, mama i ja smo razgovarale o životu i o mnogo stvari koje se nisam mogla setiti. Saznala sam da sam imala dve prijateljice od kojih se nisam razdvajala i da smo skoro svako veče izlazile, ludovale, trošile novac i da je moj veliki brat morao da se zadužuje zbog toga. Onda, jedne julske večeri nakon žurke me je udario auto. Slučaj su prijavili nepoznati ljudi koji su naišli na mene koja sam onesvešćeno ležala na sred ulice. Bilo je tako traumatično slušati sve to, ali potrudila sam se da ostanem izdržljiva. Imala sam osećaj kao da mama hoće da prebaci krivicu na mene, što je i radila. Verovatno i jesam bila kriva. Ali to je bilo nekad, a sada je sad. Vreme je za promene. Potrudiću se da pomognem svojoj majci. Moje dugotrajne zabrinute misli prekinulo je zvono na vratima. Potrčala sam da vidim ko je. Otvorila sam vrata polako uz škripu. Poznato lice. već sam ga videla negde. Da, pre četiri nedelje.
''Tortice moja!'', povikao je on zagrlivši me polako. Nešto je bilo jezivo u njegovom izbečenom manijakalnom pogledu. Taj miris, bio je miris jeze kog nisam mogla da se otarasim.